Jedanaest puta povećano nasilje u porodici u odnosu na prošlu godinu?

Prošle godine imali smo 7.244 prijave nasilja u porodici, a u 5 meseci ove, od početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, "razmatrano je 17.000 slučajeva nasilja" izjavila je za RTS ministarka pravde Nela Kuburović. To je 41.000 na godišnjem nivou, odnosno 5,7 puta više. Još veći je raskorak izmedju broja podignutih optužnica, odnosno izrečenih mera: prošle godine ih je bilo 2.533, a "od 1. juna do 15. novembra ove godine, policija je izrekla ukupno 10.504 hitne mere" naveo je ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović. To je 28.000 na godišnjem nivou, odnosno 11 puta više! Pitanje koje se može postaviti je kako je to moguće? Pretpostavimo da prošle godine nisu prijavljeni svi slučajevi, ali da je prijavljen samo svaki deseti je potpuno neverovatno. Još drastičnija je razlika ako se podaci iz ove uporede sa 2007. godinom: broj prijava i optužnica je porastao 16 puta.

Zašto nam je ovaj novi zakon bio potreban, kada se efekat dodatne zaštite od nasilja mogao postići i izmenama i dopunama krivičnog zakona kojim je ova materija već bila obuhvaćena? Konsultovanjem podataka na sajtu Republičkog zavoda za statistiku došli smo do toga da je u periodu od 2004. do 2016. broj prijava nasilja u porodici rastao, kao i procenat žena nasilnika, ali je konverzija prijava u podignute optužnice ostao u poslednjih deset godina na nivou od prosečno 2000 godišnje. Znači, koliko god se AŽC trudio da prikaže da nasilja ima sve više i više, motivišući žene da ga prijavljuju i gde ga realno nije bilo, nije im uspevalo da to postignu kroz porast broja optužnica. Zato su morale da znatno prošire definiciju ("akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja"), kao i broj kategorija potencijalnih žrtava ("lica sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je srodnik po tazbini do drugog stepena ili kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj ili prema drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu"), i da izvrše promenu svesti svih institucija u lancu (policije, CSR i sudstva) kroz brojne i ponavljane seminare senzitivnosti, u kojima je nedvosmisleno, i ad infinum ponavljano i utvrdjeno da je "muškarac nasilnik, a žena nevina žrtva", što je poznata feministička mantra od pre mnogo decenija. Orvelovski, kao i sve drugo vezano uz pomenutu ideologiju, seminari senzitivnosti prema "žrtvama" su pretvoreni u trening "desenzitivnosti" prema "učiniocima", tako da policija ulazi u kuću sa već formiranim predubedjenjem ko je ko u sukobu.

U drugoj vesti saznajemo da je Radna grupa ministarstva pravde za izmene Krivičnog zakona (KZ) u stalnom zasedanju, i da je Autonomni ženski centar (AŽC) pokrenuo kampanju izmene definicije krivičnog dela silovanja, tako da bude kažnjiv svaki čin seksualne penetracije ako je učinjen nad osobom koja nije dala slobodni pristanak za to. Kako je AŽC autor i nadgledalac sprovodjenja prvopomenutog zakona, jasno nam je kako će se definicije pravnih termina i u ovom drugom u nedogled proširivati da bi se produktivnost AŽC-a u vidu broja uhapšenih muškaraca stalno povećavala. U Americi danas morate od žene da tražite verbalnu pristanak za snošaj neposredno pred isti (Affirmative Consent), a uskoro i kod nas ćete u krevet moći da vodite isključivo devojke koje su pile voćne i ostale sokove, ako je popila i jedno alkoholno piće to će biti kvalifikovano kao silovanje jer može da tvrdi da nije bila u stanju da da pristanak.

Sezona lova na heteroseksualne muškarce je otvorena, i neće se skoro završiti. Progon će biti obiman, pravda slepa, a broj lažno optuženih i sankcionisanih ogroman. Kada bi nam i ostale industrijske grane radile sa produktivnošću i efikasnošću industrije progona heteroseksualnih muškaraca, Srbija bi bila najuspešnija zemlja sveta. Za lažne i neosnovane optužbe neće odgovarati nijedna "žrtva", a životi i karijere mnogih muškaraca biće uništeni. Kampanja koja je aktuelna u svetu (#MeToo) u kojoj žene muškarce na položajima optužuju za seksualnu zloupotrebu koja se navodno dogodila pre 30 i više godina, nije zaobišla ni Donalda Trampa, nijedan muškarac nije zaštićen, demontaža patrijarhata je u punom zaletu, kako su feministkinje još pre 50 godina zamislile.

Prvi zakon sankcioniše oženjene ili muškarce u vezi, a ovaj drugi tiče se i mladjih muškaraca koji još uvek nisu u vezi. Time se dijapazon širi na sve seksualno aktivne muškarce, od maloletnika do penzionera, sem ako mogu da dokažu da su aseksualni ili impotentni. Homoseksualni, ili muški pripadnici neke transrodne grupe (ako takvih ima više od stotinak) trenutno neće biti pod udarom ovog zakona jer su "ugrožena" manjina, pa se na njih ne odnose zakoni usmereni protiv heteroseksualnih muškaraca. Žene će takodje biti poštedjene procesuiranja, iz istih razloga, a posebno jer je autor izmena, a svakako i budući nadgledalac AŽC. Pomenuta nevladina organizacija je sebi prigrabila ingerencije veće od svih institucija koje sada nadgleda (policiju, Centre za socijalni rad, sudstvo), sprovodi treninge zaposlenih u tim institucijama, prati sprovodjenje zakona i kažnjavanje onih koji ga se u institucijama ne pridržavaju (mada takvih nema, disciplina je vojnička, i postupanje po feminističkim principima apsolutno).

A sada da pogledamo gornje iz perspektive stručne kritike, mada feminizam kao dogma to ne dopušta, i svako neslaganje sankcioniše optužbama za netoleranciju i govor mržnje. Profesor krivičnog prava na novosadskom pravnom fakultetu Branislav Ristivojević samo pet dana nakon početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici u svom članku iznosi 10 zabluda o njemu i kvalifikuje ga kao nasilje nad porodicom (www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/nasilje-u-porodici-i-nasilje-nad-porodicom.html). Novina je i udaljavanja nasilnika iz stana, zabrana kontakta i prilaska žrtvi, kao i treninzi i nadgledanje primene od strane AŽC-a. Što nisu 10 godina uspeli sa starim zakonom, uspeli su odmah sa novim. Tako se planira i za silovanje, seksualno uznemiravanje, i sve ostale seksualne kvalifikacije koje će prepisati od sestrinskih organizacija i zapadnih pravosudja. Ne pomaže ni što kritičari predloženih izmena ukazuju da je netačno da neće odgovarati za silovanje onaj ko napije ili da omamljujuce tablete, jer je u važećem KZ, članom 112 stav 12 propisano da se pod silom podrazumeva i hipnoza i omamljujuce sredstvo dato sa ciljem da se onemogući otpor žrtve. Namera AŽC-a je da se definicije maksimalno prošire, pa da je skoro svaki seksualni kontak, čak i samo milovanje, slučaj pogodan za procesuiranje, jer žena naknadno može tvrditi da nije dala pristanak. Povećan broj prijava, privodjenja, procesuiranja i zatvaranja razviće industriju hipertrofirane policije, sudstva i advokature, gradnje novih zatvora i njihovo obezbedjivanje, psihoterapiju i obavezne re-edukacije za okrivljene, kao i privatizaciju pomenutih delatnosti, pa će za pet godina svaki peti muškarac biti "angažovan" u njoj bilo kao subjekat ili objekat.

Očevi posle razvoda širom sveta su obespravljeni, starateljstvo nad decom se dodeljuje isključivo majkama, sem ako su nezainteresovane ili krajnje nepodobne, trećina ih potom to zloupotrebljava da bi se svetile bivšim partnerima ometajući ih da vidjaju decu. Rešenju tog problema se ne vidi kraj, jer armije profesionalaca (advokata, socijalnih radnika, psihoterapeuta) uzimaju dobre honorare, i stoga oni koji bi trebali i mogli da rade na ispravljanju stanja, zapravo nisu zainteresovani za njegovu promenu. Deca ne vidjaju očeve, odrastaju u jednoroditeljskim porodicama sa majkama, a kasnije u svom životu nastavljaju ovaj obrazac, jer nisu naučili kako se održava porodica sa oba roditelja. Država i institucije sdušno pomažu ovom trendu razbijanja porodice, kroz pristrasnost Centara za socijalni rad i sudstva kojima dominira feministička ideologija i trening. Stanje u Srbiji je sledeće: blizu 100.000 očeva koji NEVOLJNO ne vidjaju svoju decu, a kada tome dodamo broj dece, baka i deka i bliže rodbine sa očeve strane koje protiv svoje volje ne vidjaju unuke, dolazimo do brojke od skoro pola miliona oštećenih osoba (ili 7% populacije).

Na zbližavanje mladih svakako neće pozitivno uticati svakodnevna povika o silovanju i nasilju u porodici, ispade porodica najnebezbednije mesto, pa ko bi je onda stvarao. Bolje da mi svi dignemo glas protiv lažnih dušebrižnica u NVO i institucijama kojima one dominiraju, da nam ne plaše omladinu naduvanim pričama. Takodje, koji će se muškarac odlučiti na brak ili vanbračnu vezu sa rodjenjem dece, ako se zna da nakon njenog raskida, a danas se to dešava mnogo češće i lakše nego ranije, žena dobija sve, a muškarac izlazi iz stana „u košulji“, sa obavezom plaćanja alimentacije do sudnjeg dana, uz veoma neizvesnu mogućnost vidjanja sopstvene dece. Da ne pričamo da za vreme braka ili veze više ne sme ni povisiti glas na ženu, jer i na samu pomisao da ona doživi strah, interventna brigada dolazi i odvodi ga iz stana, na neodredjeno dug period. Sa ovakvim zakonima i psihozom straha predvidjam da će se svake godine radjati sve manje dece, dok ih uopšte i bude. Dok se ovo feminističko divljanje ne zaustavi, dok se ne kaže da je bilo dosta pritisaka i novca dobijenog od EU, UN i Soroša za sprovodjenje "rodne" (ne)ravnopravnosti i "zaštite žena", nijedna stimulaciona mera Vlade Srbije neće zaustaviti demografski pad.

Hoće li Slavica Djukić-Dejanović i Zorana Mihajlović rešiti demografski problem Srbije? Prosudite sami.

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska