Ateljeov LGBT prvenac

U četvrtak, 21. septembra 2017, premijerno je u Ateljeu 212 izvedena predstava "Moja ti" aktuelne LGBT autorke Olge Dimitrijević. Prosečan gledalac će je oceniti kao šarmantnu, zabavnu, emotivnu, i nadasve dopadljivu predstavu.

Njena prethodna, "Radnici umiru pevajući", klasifikovana je kao "socijalno angažovani mjuzikl", ali i kao "didaktičko pozorište", oba atributa se mogu primeniti i na najnoviju predstavu. Kao nikada zadovoljna feministkinja, o svojoj predstavi "Narodna drama" autorka izjavljuje: "Ni lezbejske teme ni folk muzika nisu prisutni u institucijama kulture, iz različitih razloga, ali rekla bih da odsustvo obe stvari ima veze sa strukturalnim konzervativizmom. Savremena Srbija je izuzetno patrijarhalna država. Verujem da patrijarhat nije sistem vrednosti u kom se 90 odsto oseća fantastično, daleko manji broj ljudi se istinski oseća sjajno igrajući uloge koje je nametnulo nešto toliko stravično kao što je patrijarhat. Naravno, njime su apsolutno najviše pogođene žene, ali uvek treba skrenuti pažnju i na to koliko je patrijarhat suštinski poguban i po muškarce". Da je rodni ekspert potvrdjuje i MA teza „Telo narodne prevačice na srpskoj Estradi: konstrukcije nacionalnih identiteta posle 2000. godine“, koju je odbranila na odseku Rodnih studija Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti.

No vratimo se najnovijoj predstavi, koja je već dobila nagradu Sterijinog pozorja za savremeni domaći dramski tekst. Kao feministička predstava, 90 odsto njenih stvaralaca su žene: autorka, rediteljka, asistentkinja rediteljke, scenografkinja, kostimografkinja, kompozitorka, organizatorka, inspicijentkinja i suflerka, kao i četiri glumice i pijanistkinja. Jedini muškarci su dramaturg i jedan glumac koji ima četiri uloge, sve su negativne ili uslužne (gramzljivi sin partizanke, korumpirani sudski pisar, preduzimač koji uznemirava penzionerke bukom sa gradjevine, radnik koji spušta i diže zavesu povlačenjem užeta). Naravno, iza scene su mnogi "nevidljivi" muškarci bez kojih izvodjenje predstave ne bi bilo moguće, tzv. tehnička zanimanja: dekorateri, stolari, bravari, tehničari raznih vrsta, rekviziteri, majstori svetla, ali oni se retko pominju.

Iz zvaničnog opisa o predstavi saznajemo da "se bavi problemom starosne, ideološke i seksualne, te rodne diskriminacije. Protagonistkinje su starice, neke od njih partizanke, lezbejke, majke, svakako žene koje su u doba liberalnog kapitalizma prinuđene na borbu sa najrazličitijim muškim kulturnim rodnim normativima i primerima ideološke degradacije vrednosti za koje su se ceo život borile". Centralnu ulogu nosi Svetlana Bojković, kao žena koja je 50 godina živela sa "drugaricom" koja joj je ostavila stan preko ugovora o doživotnom izdržavanju. Detaljno saznajemo kako su se njih dve "upoznale" u večeri čiju su romantičnost začinili mesečina i sneg koji je padao, odlazak u bioskop, pa na kolače i piće, pa na još jedno. Zaplet počinje kada drugaričin gramzljivi sin pokušava da joj stan uzme, ali je neke druge drugarice savetuju je da mu se suprotstavi na sudu, a i solidarno idu sa njom da ga isteraju iz stana na kraju predstave. Didaktička strana predstave je što nam se otkriva važan pravni detalj, a to je da se ugovor o doživotnom izdržavanju može osporiti na sudu ukoliko se ne poseduje i uverenje da je on sačinjen kada je davalac stana bio u prisebnom stanju. Sin u saradnji sa korumpiranim sudskim pisarom pokušava da prikrije ovaj dokaz njegovim vadjenjem iz spisa, no na scenu stupa penzionisana komšinica koja ucenom i sramljenjem pisara tera da isti vrati. Da bi cela melodrama bila još bajkovitija, "drugarica" partizanka vaskrsava i na kratko dolazi medju žive da se simbolično obračuna sa sinom, i odigra oproštajni ples sa Svetlanom. Emancipacija žena je kod nas počela još u NOB-u, pa se u predstavi koristi pesma "Mlada partizanka bombe bacala", a naširoko se govori i kako su žene izgradile svet socijalizma, a muškarci se i ne pominju kao da ih nije ni bilo. Sa Vikipedije saznajemo: "Žene su se masovno uključivale u Narodnooslobodilački pokret - kao delegati, politički komesari, komandiri i komandanti, referenti saniteta, bolničarke, borci, puškomitraljesci, bombaši, partijski i skojevski rukovodioci i odbornici Narodnooslobodilačkih odbora". Da li je ovo feminističko pisanje ili realnost, tek možemo iz gornjeg opisa prebrojati da su i tada žene birale rukovodeće pozicije, gore ih ima bar 7, a manje one izvršne i opasnije, kojih ima 4 - to vam je rodna ravnopravnost NOB-a.

Predstava traje 70 minuta (za razliku od prosečne predstave koja je preko 100), što je odgovarajuće kratko za ovaj pamflet, odnosno ideološki klip koji je pripremljen da se u formi mjuzikla lako (pro)guta. Ona je direktna instrukcija ženama, korak po korak, kako da sačuvaju nekretnine nasledjene ili otete od muškaraca (ili "osvojene u borbi", kako lepše zvuči), a i propaganda istopolnih veza koje nam se prikazuju kao pune ljubavi, da bi se lakše normalizovale i postale prihvatljive širokoj publici po analogiji sa heteroseksualnim vezama.

Odmah nakon završnog aplauza, rediteljki Saši Milavić Dejvis iz Londona uručena je nagrada „Ljubomir Muci Draškić”. Koktel koji je usledio bio je takodje nešto bogatiji od uobičajenog.
 

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs
prvi srpski veb sajt o pokretu za muška prava