Istanbulska konvencija - trojanski konj demografskog pada

Konvencija Veća Evrope (European Council, EC) o sprečavanju i suzbijanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici je potpisana 11.5.2011. u Istanbulu, nakon čega su je ratifikovale EU i mnoge zemlje. Srbija ju je potpisala 2013, a Hrvatska 2012, ali još uvek nije ratifikovana u Hrvatskom Saboru, pa se ne primenjuje. Za razliku od Hrvatske koja je u EU, u Srbiji se ista zdušno primenjuje. Posledice njene primene su velika sredstva koje država izdvaja u ovu svrhu (razlog koji u Hrvatskoj navode za odugovlačenje njene ratifikacije) kao i stavljanje zaštite i prava žena iznad zaštite porodice, odnosno negativni uticaj na njen opstanak, ili narodski rečeno: doprinosi rasturanju porodice!

Važeći Porodični zakon Republike Srbije u članu 2 kaže: "porodica uživa posebnu zaštitu države", a u članu 5:  "žena slobodno odlučuje o radjanju" i "majka i dete uživaju posebnu zaštitu države". Iz člana 5 je očigledna diskriminacija muškaraca, jer po njemu muškarci ne uživaju istu zaštitu (što se u sudskoj praksi razvoda i materjalizuje), niti imaju pravo kod odlučivanja o radjanju. No kako ovo nije članak o muškarcima, oni su ionako nebitni, zamenljivi i obespravljeni, koncentrisaćemo se na sukobljenost člana 2 i 5 u domenu zaštite porodice. Postavlja se pitanje kome država daje prednost kada su interes porodice i interes žene suprotstavljeni, pošto formalno obe imaju "posebnu zaštitu"? Feministička teorija i praksa, koja vidi brak i patrijarhat kao tamnicu žene, na svaki način želi da se obračuna sa njima, pa je tako Istanbulska konvencija stvorena kao oružje u tom ratu, pod izgovorom borbe protiv nasilja u porodici. Žene se savetuju da se udaju, rode pa razvedu (ovo sam upravo danas čuo od jedne neudate 35to-godišnjakinje koju tako savetuju drugarice), ili ako to ne ide lako, da isprovociraju nasilje u porodici i na taj način se reše neželjenog partnera, koji je samo poslužio kao donor sperme, i kasniji finansijer podizanja deteta. Naravno i država će se uključiti, deleći šakom i kapom socijalnu pomoć "samohranim" majkama, mada se mnoge od njih ne mogu smatrati samohranim jer primaju i izdržavanje od bivših partnera, i verovatno žive u stanovima koje su oni ili partnerovi roditelji obezbedili. "Jednoroditeljskih" porodica, eufemizam od "nepotpuna, okrnjena", je u Srbiji 2011. bilo preko 300.000, više od 80 posto su činile majke sa decom. Problem sa ovim porodicama je često NEVOLJNO odsustvovanje ili nedovoljno učestvovanje oca u vaspitanju i odrastanju dece, što ima negativne posledice na njihov mentalni i društveni razvoj, kao i mogućnost da u kasnijem životu stvore i održe sopstvene potpune porodice (već i oni nastavljaju doživljeni obrazac razvoda i jednoroditeljstva). Centri za socijalni rad koji su nekada imali ulogu da prvo mire zavadjene strane, pa tek kasnije prihvate razvod, sada su u potpunosti, pod uticajem seminara feminističkih NVO, napustili ovu praksu, i otvoreno staju na stranu žena i majki, savetujući i prijavljivanje nasilja u porodici kako bi se razvod brže završio. Sudovi koji sude u porodičnim parnicama takodje imaju strukturu od 90tak posto ženskih sudija, pa ni oni ne pomažu u nepristrastnosti ishoda. Često su to višegodišnje parnice u kojima su očevi diskriminisani od pomenutih institucija, nemaju nikakve šanse za dobijanje starateljstva, makar i samo zajedničkog sa majkama, a majke im se svete ometanjem ili ukidanjem vidjanja dece čak i ako ovi redovno plaćaju izdržavanje. Da dodaju uvredu na povredu, da bi očeve potpuno isključile iz života dece, neke majke su spremne i na lažno optuživanje za nasilje i seksualno zlostavljanje dece, što ponekad prevrši meru i prelije čašu, dovodeći do ubistva žena, a često i / ili samoubistva očeva. Preterana zaštita žena, pravna, policijska, socijalna i finansijska, signalizira ženi da je razvod isplatljiviji nego ostajanje u braku, i tako je motiviše da sa partnerom ne saradjuje, već da mu se suprotstavlja, a tu onda nema ni partnerstva ni braka, ni imanja više dece (za prostu reprodukciju jednog društva potrebno je 2.1 deteta po paru).

Nisu u Hrvatskoj sredstva za implementaciju Istanbulske konvencije jedina prepreka njenoj ratifikaciji, niti je u pitanju nebriga za potrebe i zaštitu žena, velika prepreka je i Katolička crkva. Religija i marksizam ne idu zajedno, odnosno medjusobno su suprotstavljene ideologije, jer obe žele da vladaju masama i nametnu im svoj svetonazor, prakse i sistem vrednosti, a nadasve da se kao predstavnici i zaštitnici vladajuće ideologije ogrnu odorom moći, i hm, vlasti. Katolička crkva je u feminizmu i ženskoj emancipaciji prepoznala neomarksizam, što i nije bilo tako teško uvideti, a kao antiporodična, ateistička ideologija i politika direktno joj je suprotstavljena i konkurent za duše sledbenika/ca. “Rodna ideologija je ideološka kolonizacija”, rekao je u avgustu ove godine na susretu mladih u Poljskoj papa Franjo, a citiralo ga "obiteljaško" glasilo međugorski Glasnik mira u tekstu dramatičnog naslova ‘Istanbulska konvencija – trojanski konj ideološke kolonizacije’: “Zaogrnuta novom borbom za ljudska prava odvija se kulturna revolucija koja polako prelazi u otvoreni totalitarizam”. Razlog što feminizam nije naišao na značajniji otpor Srpske Pravoslavne Crkve je u odsustvu budnosti, snage i spremnosti da se obračuna sa neistomišljenicima, a posledica je globalno i istorijski mnogo veći uticaj i raširenost katoličanstva nego pravoslavlja.

Pre trideset godina u Srbiji je broj razvoda bio petina broja zaključenih brakova, prošle godine je bio četvrtina, a sa primenom novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, potpisujem da će do 2020. biti polovina. Ovo sam izračunao na bazi 41.000 prijave nasilja u porodici (za 5 meseci primene bilo je 17.000), pa neka je samo 27.000 medju partnerima u braku, i da se samo trećina razvede, to je 9.000, što bi brojku od 9.000 razvoda pre primene ovog zakona 2016. godine, povećalo na 18.000, a to je tačno pola od broja sklopljenih brakova 2016. Na zbližavanje mladih svakako neće pozitivno uticati svakodnevna povika o silovanju i nasilju u porodici, ispade porodica najnebezbednije mesto, pa ko bi je onda stvarao. Takodje, koji će se muškarac odlučiti na brak ili vanbračnu vezu sa imanjem dece, ako se zna da nakon njenog raskida, a danas se to dešava mnogo češće i lakše nego ranije, žena dobija sve, a muškarac ostaje samo sa obavezom plaćanja alimentacije do sudnjeg dana, uz veoma neizvesnu mogućnost vidjanja sopstvene dece. Da ne pričamo da za vreme braka ili veze više ne sme ni da povisi glas na ženu, jer i na samu pomisao da ona doživi strah, interventna brigada dolazi i odvodi ga iz stana, na neodredjeno dug period. Sa ovakvim zakonima i psihozom straha predvidjam da će se svake godine radjati sve manje dece, dok ih uopšte i bude. Bolje da mi svi dignemo glas protiv lažnih dušebrižnica u NVO i institucijama kojima one dominiraju, da nam ne plaše omladinu naduvanim pričama. Dok se ovo feminističko divljanje ne zaustavi, dok se ne kaže da je bilo dosta pritisaka i novca dobijenog od EU, UN i Soroša za sprovodjenje "rodne" (ne)ravnopravnosti i "zaštite žena", nijedna stimulaciona mera Vlade Srbije neće zaustaviti demografski pad.

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska