Nasilje nad muškarcima


Nasilje koje povređuje najveći broj muškaraca, i čije posledice su najdugotrajnije je institucionalno nasilje. Primeri su: diskriminacija očeva u centrima za socijalni rad (CSR), sprečavanje da budu staratelji svojoj deci po razvodu, nepomaganje institucija kada majka po razvodu otuđuje decu od oca, ali i prihvatanje straha kao dovoljnog kriterijuma da do nasilja u porodici može doći, i sprovođenje represivnih i sudskih mera prema muškarcu. Teško je objasniti da ni zainteresovani i podobni očevi ne mogu da dobiju starateljstvo čak i ako su majke očito nepodobne, ili da ne mogu da dobiju ravnopravnu ulogu u starateljstvu kada su majke podjednako podobne (http://www.ultrahome.in.rs/muska/pismoMinDjordjevicu.html). Jedino objašnjenje je da su institucije korumpirane feminističkim uticajem, što se i može očekivati kada im Autonomni ženski centar (AŽC) vrši kontinuiranu obuku, a mi znamo kakva je njihova poruka ("muškarac je nasilnik", "patrijarhat se mora srušiti", ..., http://www.ultrahome.in.rs/muska/10FemiZapovesti.html). Nasilje nad očevima se ne završava kada CSR daju automatsko mišljenje da samostalno starateljstvo treba da se dodeli majci. Sistem je tako namešten da otac na sudu nema šta da traži, tj. sud ništa ne procenjuje, nego samo uvažava i prepisuje mišljenje CSR. Ocu se formalno pruža mogućnost da ukoliko nije zadovoljan mišljenjem CSR plati komisiju sudskih veštaka, tim sastavljen od psihijatra, psihologa, a povremeno i socijalnog radnika, da u površno urađenoj analizi, po ceni od 20.000 dinara po veštaku, samo sa malo više detalja dobije isto mišljenje - da je majka podobnija za samostalnog staratelja. Ovo se uvek završava na taj način pošto veštaci žele da nastave svoju saradnju sa sistemom, a to se svakako ne bi desilo kada bi povremeno potvrdili da je otac podobniji. Oni će, kao i voditelji slučaja iz CSR uvek iskopati neke detalje koji će baciti senku na oca, a majku će opisivati u hvalospevima ustaljenim frazama (kopi-pejst iz prethodnog slučaja). Čak i kada nemaju šta negativno da nađu ocu, oni će preuveličati ili izmisliti, ili uključiti nepovoljne izjave majke o njemu ili one izvučene od deteta, tako da izveštaj nikada ne prevagne na očevu stranu. Veštaci i voditelji slučaja moraju ostati verni matrijarhalnom sistemu, inače bi bili lako zamenjeni kadrovima sa biroa rada koji jedva čekaju da dobiju njihova radna mesta.

Uporni očevi obično prolaze još gore, ako se ne pomire sa sudskom presudom, i nastave da pokušavaju, majke im lako mogu prilepiti prijave za nasilje u porodici, a u ekstremnijim slučajevima i lažne prijave za seksualnu zloupotrebu dece, nakon čega sledi primena represivnih mera od strane policije i sudskih zabrana i krivičnih postupaka koji se mogu otegnuti u nedogled, godinama. Posle godina potucanja po sudovima, plaćanja advokatima ogromnih honorara, provođenja vremena po obaveznim terapijama "nenasilnog ponašanja", a u nekim slučajevima i zatvora, očevi iscrpljeni psihički, finansijski i moralno, u krajnjem očajanju i gubitku svrhe života povremeno posežu za najekstremnijom merom - ubistvom i samoubistvom. A do svega toga, ili u znatnoj meri, nije moralo doći da sistem nije tako nepravedan, pristrasan i korumpiran feminističkim uticajem, u kome je sezona lova na heteroseksualnog muškarca otvorena 365 dana u godini / 24 sata dnevno / 7 dana u nedelji.

Zakoni na bazi Istanbulske konvencije svakog dana su sve strožiji prema muškarcima, došlo je do toga da je nazivanje devojke "lutko, mačko" seksualno uznemiravanje i krivično delo. Feminističke kampanje u poznatom stilu od miša prave slona, pa nešto što je nepristojno ponašanje proglašavaju za uznemiravanje, uznemiravanje za nasilje, a nasilje imenuju zločinom, tražeći za muškarce trostruko duže kazne nego ako isto delo učine žene: ako ubiju supruga, partnera ili komšiju muškarca, njih uvek brane time da su one prethodno bile žrtve nasilja od strane ubijenih (čak i ako nema dokaza), uvek sa olakšavajućom okolnosti; a kada njih muškarac ubije, onda je to femicid, ili zločin iz mržnje, znači sa otežavajućom okolnosti (http://www.ultrahome.in.rs/muska/cedomorstvo.html ili http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/25/cedomorstvo-i-femicid/).
 
 

Lažno prijavljivanje

Feministkinje su uspele relativiziranjem da učine da lažno prijavljivanje ne postoji. To su utkale u sam naziv Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, jer se radi o zakonu koji sankcioniše potencijalnog izvršioca nasilja, a žena uvek može da tvrdi da je osetila strah da će do nasilja doći, pa se lažno prijavljivanje ne može dokazati. AŽC je glavni arhitekta ovog zakona, kao i NVO koja nadgleda njegovu primenu, kome sve institucije u lancu "prevencije nasilja" (CSR, sudovi, policija) moraju mesečno podnositi detaljne izveštaje, tako je postao država u državi, kome odgovaraju institucije država kao da su joj podređene, čak ih i AŽC ukorava ako ne pošalju izveštaj u zakonskom roku, ili nedostaje neki detalj (http://www.ultrahome.in.rs/muska/AZC.html ili http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/10/11/kada-muskarci-postanu-samo-statistika-autonomnog-zenskog-centra-azc/).

Da lažno prijavljivanje ipak postoji, a njegova namena je najčešće da se ostvari brži razvod, i olakša otimanje dece i imovine, svedoci smo nakon godinu ipo dana primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, gde je u prvih 13 meseci bilo 44.728 prijava. Ipak, trostrukom analizom uz upotrebu zvaničnih podataka, kao i feminističkih istraživanja, utvrdio sam da je pravog, fizičkog nasilja bilo samo oko deseti deo od broja prijava (http://www.ultrahome.in.rs/muska/kolikoNasilja.html ili http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici/), pa sve ostalo možemo smatrati ili lažnim, ili višestruko preuveličanim razlozima za prijavljivanje (iz mnogih primera mogu da kažem da feministkinje preuveličavaju sa faktorima između 10 i 100). Primer koji je relativno čest: majka po razvodu onemogućava ili sprečava oca da vidi decu, on joj šalje SMS poruke ili zove radi dogovora, a ona ga prijavljuje i traži hitnu meru zabrane prilaska, ili slično - razvod se razvlači, a muž pokušava da se dogovori oko podele imovine i starateljstva, a supruga mu ne odgovara da bi ga isprovocirala, a i jer zna da vreme radi za nju, da je sistem na njenoj strani, i da ako pažljivo igra ulogu žrtve može da dobije i 100% starateljstva i korišćenje zajedničke imovine (stana, kuće) decenijama, prvo do punoletstva dece, a onda razvlačeći po sudovima podelu i prodaju iste.

Lično znam primere očeva koji su istrajavali u svojoj nameri da održavaju kontakt sa ćerkom po razvodu, i dobijali prijave za seksualnu zloupotrebu deteta od bivše partnerke. To nije samo neprijatno, to je dugotrajno nasilje čije posledice ne prolaze ni kada se napokon dokaže da je prijava bila zlonamerna i lažna. Šta posle da otac uradi, kakvu pravdu da traži, nakon što je on i dete bilo izloženo ispitivanjima, suđenjima i dokazivanjem nevinosti?

Cilj lažnih prijava može biti da očeve odbiju od daljeg insistiranja za kontaktom sa detetom, ali mogu da imaju i trajniji cilj, potpuno oduzimanje roditeljskog prava. Naravno, teško je da do toga može doći i u nameštenom sistemu u kome živimo ako nema osnova, no i sama pretnja ovim dovoljno je strašna pomisao.

Lažnog prijavljivanja više nisu pošteđeni ni oni koji nisu u vezi ili braku. Danas se pod seksualnim uznemiravanjem može podvesti bilo kakva stvar, čak i nespretno udvaranje, tako da će lažnih prijava ovoga biti sve više, recimo studentkinja na fakultetu može da prijavi da ju je profesor seksualno uznemiravao ako ne dobije ocenu koju je očekivala. Sramljenja i povlačenja muškaraca po sudovima i internim komisijama školskih institucija (kengurski sudovi u anglosaksonskoj literaturi), i uprljanih obraza / uništenih karijera biće sve više. Pogledajte članak http://www.ultrahome.in.rs/muska/uznemiravanjeAZC.html ili http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/29/seksualno-uznemiravanje-na-fakultetima-u-srbiji-kampanja-azc-a/

Najnovija kampanja feminističkih NVO je proširenje definicije "silovanja", pa sada uvode i silovanje u vezi i u braku, a ide se i do tako sitnih detalja da je silovanje svaka seksualna radnja za koju nije dobijena izričita saglasnost partnera (http://www.ultrahome.in.rs/muska/pristanak.html).

Evo dijagrama toka koji vizuelno objašnjava šta i kada može muškarcu da se dogodi, odnosno koje optužbe po najnovijim feminističkim zakonima može da dobije u kojoj fazi:




Otuđivanje dece

Nakon razvoda, to i vrapci sada znaju, ali ne i očevi koje razvod nije strefio još, deca ostaju sa majkom. Otac u idealnom slučaju dobija par sati sredom, svaki drugi vikend (mada i to ne ceo), 10 dana zimskog i 20 letnjeg raspusta, i navodno svaki drugi praznik. Sredom deca imaju mnogo da uče, preko očevog vikenda mogu da budu i bolesna, a i za vreme raspusta može se naći neki izgovor da se i ovo minorno vreme prepolovi. Što se tiče plaćanja alimentacije, tu nema prostora za manevrisanje, ili si je uplatio i imaš dokaz, ili nisi, u kom slučaju obično imaš tužbu. Neplaćanje alimentacije je odmah iza neplaćanja poreza, strogo se poštuje, kao religija, a neplatiše idu u zatvor, ili im se oduzima imovina. Tako da majke ne moraju da ucenjuju omogućavanjem viđanja dece, izdržavanje deteta se mora plaćati, i nema potrebe za ucenjivanjem.

Jedna druga stvar je u pitanju, a to je otuđivanje dece. Očevi su svakako motivisaniji da plaćaju izdržavanje ako viđaju decu, i sa njima imaju dobre odnose, no nezavisno od toga, neke majke se svete bivšim partnerima ometajući ih, ili potpuno onemogućavajući da viđaju decu. To potiče od potrebe da kontrolišu decu, i jače ih vežu za sebe, a da otac ne dobije ono minimalno što mu sudsko rešenje pruža. To je situacija koja poziva nastavak konflikta među bivšim supružnicima, nešto što može da eskalira i u pravo nasilje. ako je otac dovoljno isfrustriran nemogućnošću da viđa decu. Otuđivanje drugog roditelja prepoznato je i kao nasilje prema detetu, pa se u tom smeru vrše neke obuke, ali još nije jasno da li će to biti na dobro očeva i dece, ili je to još jedna feministička podvala, kojom žele da očevima oduzmu i ono malo što su dobili pod optužbama za navodno otuđivanje dece, ako on za vreme njihovog boravka negativno govori o majci.

Otuđivanje dece, i ometanje ili sprečavanje kontakta oca sa decom predstavlja ozbiljan oblik nasilja koje bivše partnerke sprovode nad 1 / 3 očeva u tzv. "konfliktnim" razvodima, tj. u onim u kojima nije došlo do dogovora partnera oko podele imovine i starateljstva, i u kojoj su očevi očigledni gubitnici, a donekle i deca. Po ovoj proceni više desetina hiljada muškaraca u Srbiji su žrtve ove vrste nasilja. O ovome je pisao i poznati srpski psihoterapeut Zoran Milivojević (http://www.politika.rs/sr/clanak/388430/Pogledi/Sindrom-otudenog-deteta), a puno literature se može naći i na internetu ("parental alienation").
 
 
 
 
 
 
 

Psihološko i emotivno nasilje
Psihijatar Dr. Jovana Stojković piše: "Ona je i sama zaražena virusom radikalnog feminizma, pa ćutke blagosilja tezu o muškarcu-nasilniku i ženi-žrtvi, ignorišući kamuflirane oblike ženske agresivnosti. Ona je odložena, planska i naučena da vešto izbegava socijalnu osudu. Tako žena može da koristi plač kao instrument prinude u odnosu na muškarca, ali može muškarcima prikrivati i sopstvenu narcisoidnost i sebičnost, a plač koristiti kao način povređivanja. Majčinske suze mogu biti način za iznudu pokorničke poslušnosti kod dece. Žena može agresivno ćutati, ali i govoriti kada „odgovara”. Žena može pokazati svoju agresivnost i kroz prevaru, ali i kroz „ženske bolesti” i neraspoloženja. Žena je agresivna i kada preterano troši, ali i kada je frigidna i kada ignoriše prijatelje i rodbinu svoga muža. Današnji jednostrani pristup muško-ženskim konfliktima dovodi do sve većeg broja bizarnih slučajeva gde često psihopatološka ličnost, koje se pozvala na Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, sasvim legitimno maltretira celokupnu porodicu, a čega sam svedok u svojoj psihijatrijskoj praksi" (http://www.ultrahome.in.rs/muska/JovanaBorbaZaVeru.html). Namerno sam postavio citat jedne žene i stručnjaka, da me ne bi feministkinje i ostale žene napale da sam ženomrzac (mizogin).
 

Standardno, u literaturi psihološkog nasilja nad ženama pobrojani su sem uobičajenog vikanja, unošenja u lice, pretnji i sledeće:
1. Vređanje ili ponižavanje, i nasamo, a posebno pred prijateljima
2. Nipodaštavanje, minimiziranje postignuća žrtve i stalno insistiranje na žrtvinoj neuspešnosti i bezvrednosti
3. Optuživanje za preljubu ili traženje dokaza da žrtva nije počinila preljubu, kontrolisanje kretanja, telefona, i slične istražne radnje
Vidimo da su to sve stvari koje u jednakoj meri rade i žene muškarcima, posebno kada pričaju o njegovoj nemogućnosti da zaradi "dovoljno" novca, ili o njegovim nedovoljnim seksualnim postignućima, posebno na kafi kod komšinice.

Posebna vrsta psihološkog i emotivnog nasilja je ucenjivanje seksom. Iluzorno je ne priznati muškarčevu potrebu za seksom, i za mnoge glavni razlog provođenja vremena sa suprotnim polom, veze i braka. Ne kažem da su svi muškarci takvi, ali ću navesti neke statistike do kojih su došla istraživanja: u nedavnoj studiji na Univerzitetu u Ohaju istraživači su pokazali da prosečan muškarac pomisli na seks "svega" 19 puta dnevno, mada su neke ranije studije nalazile i veće brojeve, no svakako se radi o podatku koji nije moguće precizno utvrditi (https://www.b92.net/zivot/sex.php?yyyy=2014&mm=06&dd=28&nav_id=869146). Način na koji žena sprovodi ucenjivanje seksom je uglavnom kroz uskraćivanje odnosa, nezainteresovanost za isti, izbegavanje intimnosti. To može da bude indikacija da joj seksualna aktivnost partnera nije zadovoljavajuća, ali može da bude i način da se iznude materijalne i druge povlastice i koristi.
 
 

Socijalno i ekonomsko nasilje

U braku žene mogu sprovoditi i socijalno nasilje - izolaciju supruga od njegove porodice i prijatelja, a i kada u okviru braka odbija da provodi vreme sa partnerom i razgovara sa njim, izgovarajući se da je stalno zauzeta ili umorna.

Pod socijalnim nasiljem može se smatrati i uništavanje nečijeg ugleda i položaja u društvu lažnim ili još nepotvrđenim optužbama. Mediji daju sebi za pravo da optuže nekoga pre nego što je presuda doneta, tj. pretpostavka nevinosti se više ne poštuje. Oni to rade veoma perfidno, evo jednog primera takvog izveštavanja: "u Kragujevcu, odlukom dekana Filološko-umetničkog fakulteta, profesor ovog fakulteta Ž. Đ. (62) osumnjičen za seksualno uznemiravanje studentkinje", pošto na tom fakultetu svakako nema dva profesora te starosti i inicijala, time je njegov identitet otkriven, kao da su stavili puno ime i prezime.

Pod ekonomskim nasiljem u braku smatramo ako je ženina plata njen džeparac, dok od muža očekuje da kupi auto, plaća troškove benzina, parkiranja, kazni, popravki i registracije, kao i da ostale zajedničke troškove samostalno snosi: putovanja, letovanja i zimovanja, izlaske, stanarinu, režije, i slično. Sa druge strane ona se često vozi taksijem, kupuje šta i kada joj se nešto dopadne, izlazi sa drugaricama, i vodi ekonomski odvojene račune, ali se oslanja na muža za sve ostalo.

U širem društvenom smislu pod ekonomskim nasiljem nad muškarcima može se smatrati i uvođenje kvota za "zapošljavanje manje zastupljenog pola" koje je počelo od Zakona o ravnopravnosti polova 2009, a nastavlja se u proširenoj meri najavljenim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti. Ako ste iz naziva pomislili da se radi o nekoj ravnopravnosti, ili pravdi, grdno ste se prevarili, feminističke predlagačice traže samo povećane kvota (sa 30 na 40%) za rukovodeća mesta u proširenom dijapazonu situacija za sebe i svoje saradnice. Dakle ne radi se o tome da se za žene traži da budu 40% zaposlenih na pozicijama izvršilaca u vodovodu i kanalizaciji, kao monteri na stubovima ili na građevini (da rudare i ne pominjem), već da  40% svih rukovodećih mesta u ekonomiji, politici, kulturi i medijima bude ostavljeno ženama, nezavisno što u članstvu političkih partija čine samo 10%. Dakle, pomenutim najavljenim zakonom neće 40% muškaraca dobiti samostalno starateljstvo po razvodu, ni u tom procentu dobiti rukovođenje CSR ili zaposlenje kao sudije, iako tu jesu manje zastupljen pol, privilegije se odnose samo na žene, i stoga nema govora o ravnopravnosti. Diskriminacija, i ekonomsko nasilje je u tome da će pri zapošljavanju i promociji mnogi muškarci ostati bez rukovodećih pozicija iako su kvalifikovaniji nego žene koje će te pozicije dobiti na bazi kvota.
 
 
 

Fizičko nasilje

Nasilje koje se najčešće pominje kada se radi o ženskim žrtvama je fizičko nasilje, kao i brojevi žena ubijeni u njemu. Muškarci mnogo ređe prijavljuju fizičko nasilje od strane žena iz par razloga:
1. u tradicionalnoj kulturi je sramota da muškarca bije žena (mada se često ne radi o tome, nego da na njenu agresivnost on ne sme da odgovori zbog zakona koji bi njega "prepoznali" kao "nasilnika", nezavisno što je prvo ona njega udarila), pa se takve stvari ne prijavljuju
2. nemaju šta da dobiju prijavljivanjem, za razliku od žena koje za šamar mogu da dobiju starateljstvo nad decom, imovinu, i alimentaciju

Diskutabilni su i brojevi muškaraca koji izgube život u nasilju u porodici, odnosno ko se sve ubraja u žrtve. U odnosu na prosečno 30 žena koje su godišnje žrtve ubistva u porodici (gde je definicija porodice veoma proširena, i obuhvata "lica sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu" kao i bližu familiju), u proseku žene u Srbiju ubiju oko 18 muškaraca godišnje (http://www.ekspres.net/uncategorized/sacuvaj-me-boze-njene-ljubavi). U tu brojku nisu ubrojani muškarci ubijeni po nalogu žena od strane drugog muškarca koji nije iz porodice, nedijagnostifikovani trovani stariji muškarci, kao i mladi žrtve samoubistva zbog nesrećne ljubavi (u starosnoj grupi 15 - 29 godine, na svaku devojku samoubicu dodje prosečno 5 - 6 mladića, a brojke su u stotinama godišnje). Detaljnije pročitajte u članku: http://www.ultrahome.in.rs/muska/danBorbeNasiljeZene.html ili http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/23/saopstenje-grupe-glas-za-muskarce-povodom-medjunarodnog-dana-borbe-protiv-nasilja-nad-zenama/

Ovo nasilje stavio sam na dnu piramide nasilja nad muškarcima, jer je najmanji broj muškaraca njime pogođen, a i posledice (sem za one koji izgube život, njih par stotina godišnje) su samo kratkotrajne i prebrodive. Uporedio bih to sa desetinama hiljada muškaraca godišnje prijavljenih za nasilje u porodici, kao i broj koji će se stalno povećavati prijavama za seksualno uznemiravanje. Takođe tu je i bar 50.000 očeva koji po razvodu viđaju svoju decu ređe nego što bi želeli i mogli (bilo da je to posledica institucionalnog nasilja ili bahatosti bivših partnerki), pa ove dve grupe čine veliku većinu muškaraca žrtvi nasilja od strane žena i u ime ("zaštite") žena.
 
 

Preuzmite dokument iz koga možete štampati Piramidu nasilja nad muškarcima, da bi je lepili u CSR, sudovima, školama, fakultetima, na poslu, ispred piljarnice, na drvetu, u sredstvima javnog prevoza, i svuda gde će je videti mnogi i mnoge OVDE

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska