O koje 32 nasilne smrti od 3200 godišnje najviše čujemo?
 
"Nijedna žena manje, nijedna mrtva više!" protest je koji je održan toliko puta da bi pomislili da su žene glavne žrtve nasilne smrti u Srbiji, ali u realnosti one čine samo 26%, a žene žrtve nasilja u porodici samo 1% svih nasilnih smrti godišnje. O drugim smrtima se toliko ne čuje, nema ko da oplakuje hiljade muškaraca koji umru nasilnom smrću, i čije smrti predstavljaju 74% godišnje statistike. Prema publikaciji Republičkog zavoda za statistiku "Žene i muškarci u republici Srbiji" iz 2014. godine, u 2013. je žrtava nasilnih smrti (nesrećni slučaj, samoubistvo, ubistvo, ostalo) bilo ukupno 3172 : 2336 muškaraca i 836 žena. A prema statistici Autonomnog ženskog centra (AŽC), u nasilju u porodici prosečno godišnje umre 32 žene.

Nije to samo u Srbiji, i nije to samo sada da smo više tolerantni na štetu, žrtve i smrt koja se dešava muškarcima. "Mi jednostavno više vrednujemo život žena. Kroz celu istoriju, muškarci su umirali u ratovima, i žrtvovali svoja tela i rad da bi žene bile zaštićene. U najdavnijim vremenima, opstanak vrste je bio zasnovan na zaštiti žena. Ta tradicionalna briga za žene je razlog zašto vrednujemo ženske žrtve više nego muške. I to je genijalnost feminizma, da je uzeo već postojeću brigu za žene, i iskoristio je u korist žena i njihove prednosti i privilegija, dok se pretvarao da se protivi svemu što je tradicionalno društvo učinilo za ženu." - kaže profesorka Janice Fiamengo sa univerziteta u Otavi u svom obraćanju na Jutjubu.

AŽC je ženska NVO osnovana 1993. godine, zasnovana na feminističkim principima i teoriji (http://womenngo.org.rs) čiji je osnovni cilj borba protiv nasilja prema ženama, prvenstveno u porodici, i podrška žrtvama nasilja. Njihovo desetogodišnje lobiranje i pisanje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici konačno je urodilo plodom usvajanjem ovog zakona krajem 2016, i početkom njegove primene od 1. juna 2017. godine, sa rezultatima koji se redovno mogu naći u svim glavnotokovskim medijima, i kritikama stručne javnosti koje tamo ne možete pročitati.

Podataka o smrti muškaraca u porodičnom nasilju ima manje, jer se niko time ne bavi, no Novosti su u retkom članku posvećenom ovoj temi 7. juna 2015. dali podatke iz kojih se vidi da godišnje prosečno 20 muškaraca izgubi život na ovaj način (izvor MUP Srbije, www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:551783-Zene-u-krugu-porodice-pobile-98-muskaraca). Napominjem da ovi brojevi ne obuhvataju slučajeve postupnog trovanja starijih muškaraca koji ostaju nedetektovani, a čija smrt se nakon duže bolesti pripisuje nekom drugom uzroku, kao i muškarci koji izgube život ubistvom naručenim ili iniciranim od strane partnerke (primer pokušaja ovakvog ubistva: www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:692155-Pretucen-sekirom-zbog-svadje-oko-deteta), a koje izvrši neki muškarac van porodice. Uzimajući samo ova dva scenarija, moguće je da je nasilna smrt u porodici polno neutralna, tj. da je broj muškaraca i žena žrtava približno isti.

Tačne statistike je ovde nemoguće naći, posebno ako imamo u vidu da je smrt kao posledica nasilja u porodici različita od pojma smrti u partnerskom nasilju, gde se isključivo broje žene koje je ubio muž ili partner i obrnuto, za razliku od nasilja u porodici gde žrtve i počinioci mogu biti i druga lica, ne samo partneri, već i majke, očevi, braća, sestre, deca, babe i dede, rodjaci, ... Takodje, ne uzima se u obzir koliko muškaraca kroz emocionalno nasilje ubiju žene, jer je poznato da je kod starosne grupe 25 do 29 godina stopa samoubistava muškaraca u Srbiji u 2006. godini bila je 7,7 puta veća nego kod žena iste grupe (što znači skoro 8 muškaraca na jednu ženu), a kod starosne grupe 40 do 44 ona je bila veća 4,5 puta.

Iako je ovaj problem predstavljen kao problem u okviru heteroseksualnih odnosa, on ipak postoji i među lezbejkama, između majke i kćerke, između dve ženske osobe koje dele stan ili u bilo kakvom drugom odnosu dveju žena koje žive pod istim krovom, pa nije jasno da li statistika AŽC-a obuhvata i ove slučajeve. Vidimo da zapravo imamo tri vrste ubistava žena u "porodici": počinjena od strane partnera suprotnog pola, od strane drugih osoba u porodici oba pola, i počinjena od strane istopolnog partnera. Nasilje nad ženama u lezbejskim vezama gotovo da je jednako zastupljeno kao i u heteroseksualnim vezama.

U Srbiji tokom 2007. samoubistvo je kao uzrok smrti registrovano kod 1.354 osobe, 75% su bili muškarci, tj. skoro 3 svakog dana, ili 1000 godišnje. O ovim smrtima znatno redje čujemo, na njihovoj prevenciji se mnogo manje radi (i u to ulaže) nego na onima o kojima se brine AŽC. Naravno, ništa nije slučajno, radi se o lobiranju i finansiranju odredjenih tema, i istovremenom potiskivanju i prećutkivanju onih suprotnih. Sloboda medija je zapravo mit, oni nikada i nigde nisu bili slobodni, pošto uredjivačka politika zavisi od osnivača i finansijera, a novinari pišu o temama koje ovi traže, a ne pišu o temama koje bi umanjile značaj pomenutih tema. Iskusnom čitaocu i gledaocu je jasno koji medij pripada kojoj političkoj opciji, i kakve stavove mogu da očekuju da će se propagirati. Tanka je linija izmedju informisanja javnosti i njenog preumljavanja, promene svesti, i manipulacije javnim mnjenjem. I šta još reći, čitajte Čomskog (Noam Chomsky), na Jutjubu gledajte sledeće komentatore kulturne politike: Jordan B Peterson, Ben Shapiro, Milo Yiannopoulos, Janice Fiamengo, a u Srbiji pratite medije koji nisu finansirani iz EU.

Ako još uvek nije jasno zašto o ove 32 smrti čujemo, i stalno smo podsećani, mnogo više nego o ostalih 99% nasilnih smrti, podsetiću da je jedan od osnovnih metoda feminističkog lobiranja zloupotreba statistike - isticanje onog što im iz njih odgovara, a potiskivanje mnogo krupnijih podataka koji osnovnoj tezi protivreče, kao i stalno ponavljanje teze da su žene nevine žrtve, da su ugrožene, i da nikada nije dovoljno učinjeno na njihovoj zaštiti i promociji. Malobrojne feministkinje u Srbiji, iako nemaju podršku ni približno većine žena, su jake jer iza njih stoji EU, fondovi koji finansiraju medije i stotine ženskih NVO, kao i Švedska i ostale skandinavske zemlje koje su bastioni ženske vlasti. Ova neo-liberalna, leva politika uspela je da zagospodari i u SAD, teroriše njihove univerzitete, ali je već naišla na jak otpor zastupnika slobode govora, i desnih snaga, a izbor Donalda Trampa pokazuje da je sem u Los Andjelesu i Njujorku, mnogima dojadila. U Evropi, u poslednjih par godina, desne i ultradesne partije dobijaju na važnosti, i na vlasti su u mnogim istočnoevropskim zemljama koje ne žele da slušaju diktate iz Brisela o kvotama migranata koje bi trebale da prime. Ljudi su shvatili da prava drugih često smanjuju njihova prava, da nisu opravdana, i da je komunistički sistem koji je obećavao jednakost svih, kao i sada ovaj neo-marksistički globalizam, propao jer je doneo sve suprotno od onoga za šta se deklerativno zalagao.

I na kraju pitanje za sve: da li smo svojim ćutanjem već previše osnažili feministkinje?

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska
www.facebook.com/glaszamuskarce
www.facebook.com/groups/glaszamuskarce