Osnaživanje žena, demontaža patrijarhata
(u prevodu: otimačina imovine i rukovodećih položaja, i podjarmljivanje muškaraca)

Dok muškarci i dalje spavaju na lovorikama stotina miliona godina patrijarhata, matrijarhat kod Homo Sapiensa sve ozbiljnije uzima maha, a demontaža patrijarhata se nastavlja. Najnovija vest iz susedne Hrvatske je predlog novog Porodičnog zakona (privremeno povučen na doradu), u kome postoji novina licemerno nazvana "zaštita obiteljskog doma": "ako roditelji imaju zajedničko vlasništvo nad stanom u kojem obitelj živi - taj stan neće dijeliti “pola-pola” kao bračna stečevina odmah po razvodu, nego će roditelj koji nastavlja živjeti s djecom imati pravo stanovati u njemu sve dok djeca ne postanu punoljetna", za mnoge 15 i više godina. Dakle udaljavanje oca iz doma se nastavlja nakon primene ovogodišnjeg srpskog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (od 1. juna 2017, ilustracija dole). Otac je zver za koju ne važi lovostaj, ukoliko nije snishodljiv, ode mu i imovina i deca, a on postaje podstanar sa obavezom izdržavanja dece koju sve redje ima priliku da vidja. Interesantan je paradoks da žene biraju ambiciozne, samouverene i dominantne muškarce, jer im evolucija i biologija tako nalaže kako bi dobile materjalno obezbedjene i uspešne naslednike, a zatim od tih istih muškaraca očekuju da budu pitomi i mirni kao male mace. Današnja agresivna žena, odrasla na feminističkim idejama rodne (ne)ravnopravnosti, susreće vršnjake koji su feminizirani po oblačenju, ponašanju i uverenjima, i nije zadovoljna ovim rezultatom koje su joj radikalne feministkinje izvojevale. Ili možda jeste, ali ne zna: muškarci će i dalje za nju raditi, dok ona rukovodi, na pozicijama koje je osvojila na osnovu rodnih kvota, a ne na bazi zasluga. Feministički apetiti se nikada ne mogu zadovoljiti, i uvek su pokretna meta, nakon Zakona o ravnopravnosti polova iz 2009. kojim su dobile kvote od 30 posto rukovodećih mesta u politici i ekonomiji, sada je na redu novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti (ili kako protivnici žele da ga nazovu Zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca) kojim zahtevaju da se ta brojka poveća na 40 posto iako po učešću u članstvu političkih partija čine samo 10 posto. Znači opet se hoće hleba bez motike, ovaj put sa pršutom, i vinom, da se zalije pobeda.

Zašto sam anti-feminista, i da li je to isto kao ženomrzac, ili borac za održavanje patrijarhata? Naravno da nije, jer jedno je borba za jednaka prava, a drugo je traženje privilegija i nedavanje istih prava i drugima pod raznoraznim licemernim opravdanjima, krijući se iza "najboljeg interesa dece", "zaštite od nasilja" i sličnih opštih mesta kojima niko ne može prigovoriti. Problem je u iskrivljenim, preuveličanim i neistinitim argumentima kojima se feministkinje služe za ostvarivanje svojih ciljeva, medju kojima je ravnopravnost najmanje zastupljena. Uostalom argumenti su od sekundarne važnosti za feminističku praksu, njihov metod je izazivanje emocija korišćenjem reči "ugrožene", "nezaštićene", "eksploatisane", "diskriminisane", "manje plaćene". Pa da podjemo redom sa argumentovanom kritikom:

1. Feminizam pokušava da radikalnim i nasilnim putem u vrlo kratkom vremenskom periodu izvrši konstruktivizaciju, redefinisanje, a potom i ukidanje polnih uloga koje su stvarane u ljudskom društvu stotinama hiljada godina, a u životinjskom stotinama miliona godina, i koje je pratila specijalizacija ženskog i muškog mozga. Fizička dominacija mužjaka nad ženkama posledica je polnog dimorfizma odnosno većih gabarita, snage i agresivnosti, ali dobri poznavaoci polnih odnosa su svesni da ženke to nadoknadjuju psihičkom i emotivnom manipulacijom muškaraca kroz vaspitanje, a kasnije kroz pristanak ili nepristanak na seksualni kontakt i produženje vrste. U ovakvom brzom usponu na vlast sredstva se ne biraju, a (muške) žrtve ne broje. Kako je velika većina feminističke teorije prepisana iz marksizma, radi se o revolucionarnom prevratu, umesto sporih evolutivnih promena korak po korak. Jasno je da su društvene promene potrebne i neminovne, i da sa izjednačavanjem učešća žena u obrazovanju i pasivnom i aktivnom pravu glasa koji su odavno postignuti, mora da dodje i do redistribucije upravljačkih funkcija, ali neprirodno brze promene koje zahteva radikalni feminizam, uz korišćenje neetičkih sredstava, ostavljaju mnoga pitanja, pogrešna i štetna rešenja, i mnogo nezadovoljnih i nesrećnih ljudi.

2. Evo reći ću zamerivši se tradicionalistima, nije patrijarhat za vjek i vjekova, nepromenjiv za ljudski rod, ali je sistem zaštite žena i privatne svojine koji je više (desetina ili stotina) hiljada godina skladno funkcionisao, i doneo izvanredan napredak i civilizaciju kakvu poznajemo. Njegova prebrza demontaža svakako je opasna, a metode koje se koriste imaju potencijal da dovedu ljudski rod na ivicu demografskog kolapsa. Zakoni koji se donose imaju štetne, anti-porodične posledice, a ideologija unošenja nepoverenja medju polovima dovodi u pitanje krhki balans koji je postojao. Sa promenama bi trebalo pažljivije rukovoditi da budu postepene, da ne ugrožavaju suprotan pol, i ne izazivaju rat izmedju njih. Ali ambicija za političkom i ekonomskom moći, i globalnom dominacijom je vodila do propasti svaku imperiju koja je htela da se naglo proširi. Saradnja, a ne konflikt, uvek su bolji put za razrešavanje problema, no radikalni feminizam to ne priznaje i ne poštuje.

3. Argumenti koje feministička praksa koristi su često neosnovani, preuveličani proširenjem pojmova (pa je tako sada nasilje i kada ženu pitate gde ide i kada se vraća, kada je zamerate neku kupovinu ili odluku koja se tiče zajednice), ciljevi se postižu dizanjem medijske galame, statistika koje ne kažu koje su definicije termina, neprihvatanjem argumenata da nije samo žena žrtva, da nije samo jedan nasilnik u sukobu, etiketiranjem i sramljenjem protivnika, izopštenjem i progonom neistomišljenika, masovnim i sinhronizovanim akcijama finansiranim ogromnim lobističkim sredstvima.

4. Zamena teza:
(a) ravnopravnost nije isto što i jednaka zastupljenost, no feministkinje traže ovo drugo, i to samo na rukovodećim pozicijama, pozivajući se na ovo prvo.
(b) U praksi sprovodjenja Porodičnog zakona više od 90 posto očeva ne dobije starateljstvom nad decom po razvodu, iako su mnogi zainteresovani i podobni, ni zajedničko starateljstvo jer im zakon to ne omogućava bez pristanka majke, koji takodje nikada ne dobiju, a sve to pod izgovorom "najboljeg interesa deteta". Kada su svi argumenti na strani oca (veća motivacija, raspoloživo vreme, uslovi stanovanja, akademska i ostala postignuća), Centri za socijalni rad će se pod uticajem feminističkih seminara pozvati na "stabilnost života, uhodan način života kod primarnog staratelja - majke, da je detetu lakše da ne menja boravište, i da bi promena bila uznemirujuća za dete".
(c) Feministkinje se ne bune što se o problemima muškaraca nikada ne raspravlja, jer bi tako izgubile medijski prostor za žene kao žrtve patrijarhata, kao i fondove koji su sada samo njihovim "problemima" posvećeni. To postižu tako što feminizam kao ideologiju slobodno propagiraju, a maskulizam proglašavaju za govor mržnje.

5. Da bi opravdale svoj rodni pristup polu, i tvrdile da su rodne uloge društvena konstrukcija, potpuno zanemaruju biologiju, čineći svoju teoriju nenaučnom, što zapravo i jeste - filozofija i ideologija.

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs
prvi srpski veb sajt o pokretu za muška prava