Rodna ravnopravnost će pobediti u Srbiji

Rodna ravnopravnost će pobediti u Srbiji iz istog razloga iz koga je komunizam pobedio 100 godina ranije u Rusiji - zbog siromaštva naroda i nepostojanja snažne srednje klase koja bi održala postojeći sistem, a kod nas i zbog potkupljivosti institucija i onih koji ih vode, i odsustva prave elite (inteligencije sa više-generacijskom tradicijom, i odgovarajućom materjalnom i moralnom osnovom). "Amerika i Engleska biće zemlja proleterska", znamo da se to nije dogodilo, već je komunizam pobedio u zaostaloj Rusiji i Kini, a ne u Nemačkoj gde je nastao. Marksizam je bio Zapadni ideološki izvoz u Rusiju, isto kao što je danas rodna ravnopravnost, politička korektnost, stvaranje nenasilnog društva, i multikulturalizam. Nova levica (neomarksisti) je od kraja 1960tih prepakovala diskreditovani marksizam, i sada ga nudi kroz radikalni feminizam, ljudska prava, i borce za socijalnu pravdu, a prihvataju ih liberalni, progresivni mladi ljudi kao zapadne (kod nas EU) vrednosti. Ideja je i dalje ista: postoje ugnjetavači i ugnjeteni, antagonizam izmedju njih, a borba za ravnopravnost doneće klasni mir i jednakost. Zvuči lepo na papiru, kao i francuska buržoaska revolucija. No, oni koji ne uče od istorije, osudjeni su da je stalno ponavljanju. A istorija nas uči:

1. da društvo jednakosti ne postoji - niti se ljudi radjaju jednaki (u biološkom i socijalnom smislu), niti iko to želi, već svi žele da budu bolji, jači, i uspešniji od drugih (konkurencija za resurse, luksuz, i partnere za produženje vrste)

2. da je ideja jednakosti nešto što inspiriše i pokreće većinu koja je na socijalnoj lestvici dole (mase), ali prevrat donosi dobrobit samo manjini koja u ime "ugnjetenih" smenjuje grupu koja je na vlasti ("ugnjetavače")

3. da je prevrat praćen diktaturom i terorom koje većina oseti na svojoj koži, a mnogi i ne prežive (politički neistomišljenici, prethodna vlast, i mnogi koji budu kolateralna šteta).

"Popravljači" društva uvek nam nude svoju egalitarističku ideju u oblandi, a cilj im je zapravo samo osvajanje vlasti za sebe. Podjimo prvo od definicije rodne ravnopravnosti, one koju koriste njeni zagovornici u Srbiji (www.rodnaravnopravnost.gov.rs), a potom dodajmo i objašnjenja koje daju njeni kritičari. "Rodna ravnopravnost se ostvaruje onda kada i žene i muškarci podjednako uživaju ista prava i mogućnosti u svim segmentima društva, uključujući ekonomsku participaciju i učešće u procesu donošenja odluka, kao i kada su različita ponašanja, potrebe i potencijali žena i muškaraca jednako vrednovani u društvu". Odmah upada u oči da je jednako vrednovanje različitih potencijala i ponašanja zapravo poziv na uravnilovku, i nagradjivanje nerada i neodgovornosti, kako prema sebi tako i prema društvu. Slobodni ljudi treba da budu vrednovani (plaćeni) prema svom radu i postignućima, a ne jednako, nezavisno od doprinosa, osim ako to ne podrazumeva uvrnuti koncept socijalne pravde. Iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti nam je poznato da se u ovom sistemu diskriminacijom ne smatra različito tretiranje i afirmacija "ugnjetenih", tj. njihova promocija na račun "privilegovanih". Tako imamo kvote za zapošljavanje, i osvajanje vlasti (eufemizam je "ekonomska participacija i učešće u procesu donošenja odluka"), koje su na štetu vrednih i uspešnih, a zarad "jednakosti" onih koji to nisu. Prava jednakost je jednakost mogućnosti a ne jednakost ishoda, što praksa primene rodne ravnopravnosti namerno zamenjuje. To je društvo, kao ranije socijalizam i komunizam, u kome se najbolji ne motivišu, jer izuzetnost samo smeta, bode oči, i biće izjednačena sa osrednošću, pa ko bi se onda trudio. Takva društva, uči nas istorija, se održavaju uz jaku državnu prinudu, čak teror, a potom ekonomski zaostaju za slobodnim društvima u kojima se individualni doprinos vrednuje više od jednakosti.

Kakva je taktika neomarksizma (rezervni termini: Kulturni marksizam, postmodernizam)? Kako su radnici i seljaci kao klase sišli sa istorijske pozornice sa slomom komunizma, neomarksizam je morao pronaći druge "ugnjetene" grupe. Logičan prvi izbor su bile žene kao najveća populaciona grupa, i ona koju je već zastupao feminizam koji je takodje zasnovan na marksizmu. Potom su pridodate i druge "manjinske grupe": po seksualnoj orjentaciji, nacionalnoj i rasnoj pripadnosti, a zatim i po religiji jer je na Zapadu hrišćanstvo dominantna religija. Ovako pozicioniran, neomarksizam je našao veoma širok auditorijum kome se obraća, i čije pozicije zastupa. Jedini koji ovim nisu obuhvaćeni su "ugnjetavači", tj. heteroseksualni beli muškarci, koji po njima drže sve poluge vlasti (u politici, ekonomiji, religiji, i u porodici), koje im treba oduzeti radi dobrobiti ostalih. To će se izvršiti kroz afirmaciju "ugnjetenih" putem kvota koje će progresivno oduzimati moć, i uticati na smanjenje broja "ugnjetavača" (muškarci koji ne budu mogli da se zaposle jer će svi drugi imati prednost će ostati neoženjeni i bez poroda), a kroz raznovrsne metode "stvaranja nenasilnog društva" će se polovi udaljavati, i približavati istom polu, kao i uvećati broj osoba koje se deklarišu kao novi rodovi radi privilegija i opstanka. Uspešnost svake ideologije se bazira na dve stvari: 1. široke osnove birača koji će je usvojiti kao svoju, 2. finansijama kojima će potkupiti institucije i medije, a potom i mase kroz privilegije (koje im pružaju preko institucija) i emocije (koje šire preko medija). Neomarksizam očigledno ima oba, i zato je postao ideologija Novog svetskog poretka, globalizacije, i sada je veoma teško odupreti mu se. Finansijeri su mu transnacionalne kompanije koje žele da uklone nacionalne granice, i uruše porodicu kao osnovu tradicionalnog načina života, a dobiju masu suprotstavljenih individua koje su otudjene, i u odsustvu vezanosti za porodično i nacionalno, zadovoljstvo traže samo u konzumiranju proizvoda, usluga i zabave pomenutih mega korporacija. Otpor ovom neoliberalnom usponu na vlast u finansijski uspešnim zemljama su desne, konzervativne partije koje su finansirane "starim novcem" i lokalnim kapitalom, potpomognute katoličkom crkvom, a u zemljama gde preovladjuju ortodoksne ili reformatorske struje hrišćanstva, i u onim koje su ekonomski siromašnije, otpor je znatno slabiji.

Batina rodne ravnopravnosti je politička korektnost, koja je instrument obračuna sa neistomišljenicima, nešto što se u socijalizmu zvalo "verbalni delikt". Čak samo i kritika vodeće ideologije se naziva netolerancijom, mizoginijom, jezikom mržnje, i potom kažnjava finansijski ili društvenim izopštenjem, kao prvim merama, a iz istorije znamo da ga prate progon, teror i fizičko uništenje neposlušnih. Stvaranje "nenasilnog" društva, je trening pacifikacije i pasivizacije heteroseksualnih muškaraca pod optužbama za nasilje u porodici, seksualno uznemiravanje i silovanje žena, čije su definicije veoma proširene, a statistike potom nerealno naduvane, uz medijski presing koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Optuženi se udaljuju iz svojih domova, neposlušni gube decu, imovinu, profesionalne pozicije, denuncijacija je kao iz najgorih vremena Staljinizma. I konačno multikulturalizam kroz nametnutu migrantsku krizu i uvoz "manjinskih" grupa, je usmeren ka urušavanju nacionalnog identiteta, razvijanju "tolerancije" suprotno potrebama, interesima i navikama lokalnog stanovništva, a sve u cilju stvaranja globalističke vizije jedno-obraznosti, jednoumlja i istovetnosti svakog mesta na svetu, radi lakšeg širenja potrošačke kulture u ovom unitarnom (ili da budemo lokalni pa kažemo EUnijatskom) budućem svetu.

Objasnimo tezu da će kod nas do pobede doći "zbog siromaštva naroda, potkupljivosti političara, i odsustva prave elite". Kakva je situacija u Srbiji? Izmučena tranzicijom kojoj se kraj ne vidi, i ratovima koje je izgubila, sa raskopanim ulicama kao posle svetskog rata, Srbija dočekuje Evropsku uniju kao spasioca, kao medjunarodni monetarni fond koji će joj stalno upumpavati infuzije novih finansijskih sredstava, a kao brižni roditelj nikada neće tražiti ništa zauzvrat. Srbija je adolescent koji odbija da odraste ili starac koji odbija da umre, i zarad lagodnog života onih koji su u prilici da se priključe na izvore fondova / finansija, spremna je na svaki eksperiment ma kako poguban za nju bio. "Elita" nema ni viziju, niti zastupa interese zemlje, već samo svoje kratkoročne i trenutne interese. Desnica se u Srbiji identifikuje nacionalističkim, tradicionalističkim, i verskim opredeljenjem, ali zapravo ne postoji, jer je to nepovezana grupa opozicionih partija koje koketiraju sa svakom idejom koja će im doneti glasove i finansije. Isto je i sa medijima, pa samo naivni veruju da postoji sloboda istih, a jasno je da svako piše i objavljuje vesti koje finansijeri biraju, i iz njihove perspektive. A finansijeri su sve sem domaći, pa nam je i takva mogućnost uticaja na politiku i informisanje. Stoga je na snazi dezinformisanje, rodna ravnopravnost na bazi neravnopravnosti, i "stvaranje nenasilnog društva" radi neotpora promenama koje su nam propisane protiv naše volje i interesa (na individualnom,  polnom, društvenom, i nacionalnom planu). Edukacija je preumljenje, promena svesti, da bi na kraju tog puta rekli: "O okrutni, nepotrebni nesporazumu! O tvrdoglavo, svojevoljno izgnanstvo iz roditeljskog zagrljaja! Ali sve je uredu, borba je završena. Dobio sam borbu sa samim sobom. Volim Velikog Brata".

Takodje, za razliku od Poljske i Madjarske, gde desne i konzervativne snage podržava jaka katolička crkva, SPC nije ni približna podrška. U zemljama istočne Evrope prepoznaju komunizam i leve, socijalističke tendencije, a dobro znaju da pozivi na jednakost vode diktaturi i teroru, pa su veoma oprezni. Prisilne migracije ove snage doživljavaju kao tajni plan (zaveru) globalističkih elita za urušavanje nacionalnih država i identiteta. U Srbiji intelektualna elita ćuti, a politički prvenci nisu ni svesni, niti teoretski potkovani da prepoznaju korene i posledice onoga što nam se uvozi sa Zapada, a nadasve su ućutkani prijemom EU fondova koji ih onemogućavaju da protiv "uvoza" dignu glas. Pozicija, opozicija i desnica u Srbiji koketiraju sa evropskim putem, nemaju jaku domaću finansijsku podršku (zbog slabe privrede), dok EU fondovi uslovljavaju uvodjenje rodne ravnopravnosti i u tome uspevaju jer je siromašne ljude lakše potkupiti.

Kakva će biti situacija kada rodna ravnopravnost osvoji Srbiju, tj. pobedi svaki otpor, koji je i sada pojedinačan ili samo deklerativan, populistički? Kratak odgovor je: "pročitajte (ponovo) Orvelovu 1984". Da li će ta pobeda biti dugotrajna? Verovatno NE, jer će se urušiti isto, i iz istih razloga kao njen prethodnik komunizam, ali će to biti dugih 70 godina terora (progona neistomišljenika, "nekorektnih") i nazadovanja. Nekada sam voleo socijalizam, jer sam odrastao u Jugoslaviji, ali moji vršnjaci koji su živeli iza gvozdene zavese sigurno nisu delili te emocije. Mi smo bili prevareni, ali oni su stvarno stradali.

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska
www.facebook.com/glaszamuskarce
www.facebook.com/groups/glaszamuskarce