Da li je socijalna pravda "rodne ravnopravnosti" pravedna?

Socijalna pravda je koncept koji se najčešće vezuje za leve ideologije, i može se uprošćeno objasniti zahtevom za ravnopravnu, ili ravnomernu redistribuciju društvenog bogatstva na sve pripadnike društva. Ravnomerna distribucija podrazumeva idealizovan sistem u kome bi svi pojedinci dobili podjednak deo, dok je ravnopravna podela malo slabije definisan termin, koji se razlikuje od sistema do sistema, kao i da li je ideologija leva ili desna. Komunizam je to formulisao kao "svi rade prema svojim mogućnostima, a uzimaju u skladu sa svojim potrebama", a u novije vreme rodna ravnopravnost kao "kada su različita ponašanja, potrebe i potencijali žena i muškaraca jednako vrednovani u društvu" (izvor www.rodnaravnopravnost.gov.rs). Desnica koncept pravde posmatra kroz primenu slobodnog tržišta, gde se različiti potencijali i ponašanja ne nagradjuju podjednako, tj. da je pravedno kada je dobitak proporcionalan doprinosu (uloženom radu i dobijenim rezultatima).

Većina dosadašnjih društava je imala neravnomernu raspodelu društvenog bogatstva, gde su oni koji su imali manje bili suprotstavljeni onima koji su imali više, što su boraci za socijalnu pravdu objašnjavali diskriminacijom, tj. nepravednim različitim tretmanom, i pozivali na promenu sistema. Pravedno govoreći, zamerajući se levici, za razlike u imanju možemo naći mnoge razloge, od kojih je diskriminacija jedan od redjih. Podjimo od rogobatne konstrukcije u tezi da različiti potencijali i ponašanja trebaju biti jednako vrednovani. Prvo što pada u oči kao kontra primer je pitanje kako se vrednoća i lenjost mogu jednako vrednovati? Društvo koje bi ovo uzelo za svoj sistem vrednosti brzo bi izgubilo svoje vredne i poduzetne članove, jer ko bi se trudio ako je ishod za sve podjednak. Onima koji su živeli u socijalizmu poznata je izreka "ne mogu me tako malo platiti, koliko ja mogu malo da radim". U društvu gde je uravnilovka ideal, nema napretka. Pojasnimo i gde vodi sistem koji proglašava diskriminaciju za osnovni, ili jedini uzrok društvenih nejednakosti. Videli smo to dovoljno dobro na primeru komunizma - vodi u otimanje imovine i rukovodjenja od "ugnjetavača" i njihovu fizičku eliminaciju, diktaturu "ugnjetenih" klasa koje nemaju dovoljno znanja da zamene elitu koju su u teroru uništili, a primenom uravnilovke ne mogu ni novu da stvore, pa takvo društvo mora da stagnira i nazaduje, i na kraju se samo uruši, ili bude pokoreno od društva slobodnih pojedinaca, gde se različiti potencijali i ponašanja nejednako vrednuju. Danas nova levica, zaogrnuta plaštom rodne ravnopravnosti, pokušava da progura prepakovan marksizam, sa istim izgledima za "uspeh".

Politički nekorektno je reći da se ljudi ne radjaju jednaki (čak i ako su pravno ravnopravni), ali teško je poreći da su neki lepši, drugi jači, treći inteligentniji, četvrti preduzimljiviji ili marljiviji, ... Takodje, ljudi se radjaju u različitim socijalnim sredinama, gde su im polazna osnova roditelji i porodica, a ne neka komuna u kojoj svi polaze sa iste ekonomske i obrazovne tačke. Još nekorektnije je izneti činjenicu da se polovi razlikuju, a ta razlika ima za osnovu različite uloge, funkcije i prakse koje traju ne par hiljada godina, već za ljudsko društvo bar par desetina ili stotina hiljada godina, a za ostale životinjske vrste i stotine miliona godina. Po teoriji evolucije, koja je sada najšire prihvaćena, prilagodjavanje okolini i vrsta aktivnosti dovodi do promena u anatomiji i funkcionisanju vrsta, pa je podela rada po polu svakako uticala da su mužjaci krupniji i jači od ženki koje su bile zaštićene od fizičke borbe i teškog rada. Takodje, polovima se i mozak razlikuje zbog različitih društvenih uloga i vrste rada koje su desetinama hiljada godina obavljali, tako da žene i muškarci imaju prednosti u aktivnostima kojima su se istorijski bavili, a slabosti u onima kojima nisu (muškarci se lakše snalaze u trodimenzionalnom prostoru jer su im aktivnosti kao lov i odlazak na posao bile udaljene od doma, za razliku od žena koje su imale upravo suprotne okolnosti, dok žene mogu da prepoznaju mnogo više nijansi boja i emocija jer je to bilo važno u sakupljanju plodova i društvenim odnosima, a nebitno za aktivnosti kojima su se muškarci bavili). Ove razlike nisu društvena konstrukcija od rodjenja, već su upisane u genetski kod hromozoma muškaraca i žena kao posledica jako dugog procesa evolucije. Istraživanja na tek rodjenim bebama su pokazala da većina dečaka sa interesovanjem duže gleda fotografiju na kojoj je mehanička naprava, a devojčice fotografiju lica, što je takodje za očekivati, s obzirom da su se muškarci bavili konstrukcijom i korišćenjem alatki a žene brigom o potomstvu i društvenim odnosima. Ove razlike se svakako vremenom mogu smanjivati jer se žene i muškarci danas vaspitavaju da preuzimaju aktivnosti onog drugog pola, ka više univerzalnim polnim ulogama, no ni to ne može da se završi i izjednači u kratkom vremenskom periodu od sto godina, ako su razlike stvarane stotinama hiljada godina. Zato je ritam socijalnog inžinjeringa koji zagovaraju radikalne feministkinje usiljen i nasilan, i ne može dati željene rezultate, već samo doneti sukobe i nesreće.

Ko veruje da je ravnomerna podela pravedna?

Vratimo se društvenim lestvicama i antagonizmu izmedju onih koji imaju manje i onih koji imaju više. Zagovornicima diskriminacije kao objašnjenja nejednakosti je politički nekorektno davati neka druga, očigledna, objašnjenja, kao što su različiti izbori i prakse, da ne pomenemo različite intelektualne potencijale i marljivost koji sigurno postoje u svakoj populaciji. Jasno je da manje marljiva i inteligentna osoba ne može postići rezultate kao osoba koja ima više tih osobina, čak i da podju iz iste socio-ekonomske pozicije. Sigurno je i da lepša, krupnija za muškarca i sitnija za ženu osoba ima inicijalne prednosti, uz istu inteligenciju i radinost, od osobe koja to nema. Takodje, osoba koja je štedljivija i ekonomičnija može istu količinu materjalnih sredstava bolje rasporediti, i u ishodu imati mnogo više nego osoba koja je celog života podjednako zaradjivala, a nema takve navike i ponašanje. Znači, uz biološke različitosti ("potencijali"), na ishod znatno utiču baš oni faktori koje borci za rodnu ravnopravnost ističu da ne bi trebalo da utiču na ishod, a to su "ponašanja", odnosno izbori (obrazovanja, marljivosti i potrošnje). Pitanje koje se na kraju postavlja je: ko veruje da je pravedno da se "različita ponašanja, i potencijali jednako vrednuju"? Odgovor je jasan: oni koji imaju manje potencijale, i žele da se ponašaju kako im odgovara, tj. da lagodno žive bez mnogo rada i sa dosta trošenja, su pristalice borbe za socijalnu pravdu! Koje grupe i političke orjentacije spadaju u ovu kategoriju nećemo pominjati, same će se prepoznati.

Praksa primene socijalne pravde često se pokazuje kao štetna, jer ona umesto promene ponašanja "ugnjetenih" zagovara finansijsku pomoć i / ili preotimanje vlasti, oba koja daju problematične rezultate. Primer je finansijska pomoć "samohranim" majkama, koja u razvijenim zemljama Zapada motiviše žene da se razvode od muževa, jer su procenile da im se razvod "više isplati", tj. da će bolje živeti od socijalne pomoći i podeljene imovine nego u braku. Tu se ekonomski interes žena, kao "ugnjetene" grupe, stavlja iznad interesa porodice i društva, što je višestruko pogrešno, jer motiviše ponašanje koje nikom, sem njima neće doneti dobra, pri tom unesrećujući decu koja odrastaju bez očeva. Umesto da se novac potrošen na socijalnu pomoć troši na edukaciju, i promenu svesti mladih, u pravcu razmišljanja da je za sve mnogo bolja saradnja nego sukob u porodici, ovako se podstiče sebično ponašanje, koje rezultuje u odrastanju bar trećine tinejdžera u SAD bez očevog uticaja. Sociološka istraživanja su pokazala da ovo ima negativan uticaj na socijalni, mentalni i opšti razvoj ove dece, povećanje delikvencije i zdravstvenih troškova društva, kao i dalekosežne negativne implikacije na propagaciju ovakvog antiporodičnog ponašanja u budućnosti.

Najnoviji primeri iz Srbije

U "Politici" od 26.11.17. čitamo: "Publikacija Republičkog zavoda za statistiku „Žene i muškarci u Srbiji 2017. godine” nudi još mnoštvo brojeva i podataka koji skiciraju stanje rodne (ne)ravnopravnosti u našoj zemlji". Na prvoj stranici ove publikacije saznajemo: "Publikacija je objavljena uz podršku Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN WOMEN)", pa se postavlja pitanje zašto jedna državna institucija ima potrebu za stranom "podrškom" (nažalost to se ne odnosi samo na ovu instituciju), kao i da li ta podrška ima uticaj na izbor i interpretaciju podataka koji se prikazuju. U prvom pasusu članka piše: "Samohrani roditelji uglavnom su ženskog pola – čak 80 odsto jednoroditeljskih porodica čine majka i dete", što je opasna zamena teza koja poziva na akciju socijalne pravde, dok je istina da velika većina dece u jednoroditeljskim porodicama ima poznate, žive i prisutne očeve koji plaćaju za njihovo izdržavanje, pa se majke ne mogu nazvati samohrane. No znajući stanje elektronske evidencije i provera u Srbiji, lako možemo zamisliti scenario gde "samohrane" majke kao "umiljato jagnje" dobijaju pomoć i od oca i od države. Novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici, kao i mogućnost zloupotrebe socijalne pomoći, može da motiviše nesavesne majke da rasturaju porodice, gde bi im kao nagrada ostajao stan, dete i dvostruko izdržavanje. Podsetimo da budžet države pune poreski obveznici koji su opet većinom muškarci, jer čine većinu zaposlenih, imaju veće zarade i vlasnici su većine privatnih firmi i nekretnina.

Poziv na socijalnu akciju biće i podatak da je "stopa zaposlenosti žena iznosila je 38 procenata, dok je stopa zaposlenosti muškaraca bila 53 odsto", što zahteva odlučnu akciju za ukidanje diskriminacije u zapošljavanju, verovatno u formi stimulacija i preferencijalnog tretmana žena, radi njihovog daljeg "osnaživanja". Uočena razlika u zaposlenosti lako se može objasniti različitim polnim ulogama, tj. da žena može biti izdržavana mnogo češće nego muškarac, kao majka, supruga, ljubavnica ili korisnik penzije preminulog supruga, no to borkinje za socijalnu pravdu ne žele da čuju, iako je očigledno. Poznato je i da žene biraju školovanje prema svojim interesovanjima i budućim uslovima rada, a ne prema potrebama društva i isplativosti, pa su ti izbori najčešće društvene nauke, iako je poznato da su takvi kadrovi suficitarni. Govori se i o dohodovnom jazu, staroj feminističkoj žalopojki, mada se priznaje da "je manji jaz u zaradama između žena i muškaraca u odnosu na evropski prosek: samo je Rumunija bolja od nas u ovoj oblasti".

Interesantno je i da je "među osobama sa invaliditetom veće učešće žena (58 odsto) nego muškaraca (42 procenta)", no tu se radi o urodjenom invaliditetu. O pokazateljima gde su muškarci ugroženi se naravno ne govori, kao što je broj povreda i smrti na radu, gde muškarci ubedljivo vode, 67% svih povreda na radu, i preko 90% smrti (zavisno od godine i zemlje, ali uvek preko 90).

Članak ističe i da se "žene bave kućnim poslovima oko četiri i po sata dnevno, a muškarci – dva sata. Kad bi se rad u domaćinstvu plaćao po minimalnoj ceni sata, žene bi samo za to trebalo da budu plaćene 138 evra mesečno". Ne kaže da bi onda muškarci trebali da budu plaćeni za svoja dva sata, pa je razlika koju muškarac "duguje" ženi samo 77 evra, pola od toga on odradi u vankućnim porodičnim aktivnostima (oko kola, pijace, majstora), a više od pola doprinoseći kućnom budžetu većom platom i manjom potrošnjom. Najvažnije, a retko pominjano, je da se vreme rada u kući ne meri nekom objektivnom metodom već "po sopstvenom iskazu", pa se ne može odbaciti da u tome ima preuveličavanja, nepotrebno ili ne-efikasno utrošenog vremena, i ostalih subjektivnih faktora. Podacima u pomenutoj publikaciji, koja priznaje da "bez obzira na to da li su zaposlene ili ne, žene, u odnosu na muškarce, dvostruko više vremena rade u kući, a upola manje vremena provode na plaćenim poslovima", može se dodati da pošto je rad na plaćenim poslovima kvalifikovaniji i plaćeniji po satu, doprinos muškaraca u porodici je i dalje veći. Sve to je ono što borkinje za socijalnu pravdu ne žele da se zna i diskutuje, jer bi to njihov angažman učinilo bespredmetnim i bespotrebnim.



Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska
www.facebook.com/glaszamuskarce
www.facebook.com/groups/glaszamuskarce