Zajedničko starateljstvo za spas srpske porodice

Tražimo izmene Porodičnog zakona, za ravnopravno roditeljstvo po razvodu. Trenutna situacija je da nakon razvoda u preko 90% slučajeva deca ostaju sa majkom, bilo zato što očevi ne traže starateljstvo ("vršenje roditeljskog prava" kakav je duži izraz u našem zakonu) jer su unapred obeshrabreni, ili zato što su Centri za socijalni rad i sudstvo naklonjeni ovom rešenju čak i kada očevi traže starateljstvo. Ovim se mnogi očevi stavljaju u diskriminisan položaj i nevoljno odvajaju od svoje dece. Odrastanje u jednoroditeljskim porodicama nije u najboljem interesu dece jer kako su istraživanja pokazala ova deca u kasnijem životu imaju mnogo više psihičkih, socijalnih i zdravstvenih problema u poredjenju sa decom koja su rasla pod uticajem i zaštitom oba roditelja. Zakonodavstva mnogih zemalja su ovo prepoznala, pa je zajedničko starateljstvo u sudskoj praksi mnogo zastupljenije rešenje nego u Srbiji gde je gotovo zanemarljivo. Razlog tome je što sadašnji Porodični zakon omogućava da sud donese odluku o zajedničkom starateljstvu samo ako se oba roditelja slože, tj. tako dogovore, što se retko dešava jer majke znaju da mogu da dobiju decu samo za sebe, a neke potom očevima ometaju ili potpuno ukinu ionako retka vidjanja sa njima (negativnim uticajem na dete, radi otudjenja deteta od oca), čak i ako ovi redovno plaćaju izdržavanje. U svetu je otudjenje roditelja prepoznato kao nasilje nad detetom i osnov za izmenu sudske odluke o tome kome se poverava starateljstvo po razvodu, ali ne i u Srbiji.

Za zajedničko starateljstvo se odlučuju dobronamerne majke koje su svesne pozitivnog uticaja koje otac može imati na razvoj deteta, dok posesivne i sebične majke gledaju samo svoj interes i preko deteta nastavljaju da vode rat protiv oca, i tako mu se svete za nešto što smatraju da im je radio, ili propustio da radi, tokom braka. Zajedničko starateljstvo je korisno i odgovornim majkama, jer smanjuje obaveze oko deteta pošto se one ravnopravno dele izmedju oba roditelja, ostavljajući im više vremena za njihov privatni život van roditeljstva. Dobronamernih i odgovornih majki u Srbiji izgleda nema previše, jer je broj dogovorenih zajedničkih starateljstava na nivou statističke greške, a broj očeva koji ne žive sa svojom maloletnom decom je preko 200.000 (RZS, popis stanovništva i domaćinstava iz 2011).

Kako bi se popravila ova situacija koja je nepovoljna i za dete i za roditelja sa kojim ono po razvodu ne stanuje (a donekle i za drugog roditelja koji je preuzeo sve obaveze oko deteta), kao i za deke i bake koje više ne vidjaju svoje unuke, tražimo da se u zakon unese predpostavka zajedničkog faktičkog starateljstva, kao polazni osnov pri dodeljivanju starateljstva nakon razvoda. Ovaj model bi se primenjivao ukoliko su oba roditelja podjednako zainteresovana i podobna za starateljstvo, a u odsustvu istorije nasilja u porodici ili drugih faktora koji bi diskvalifikovali jednog roditelja za zajedničko starateljstvo. Novina je da jedan roditelj ne bi, bez ozbiljnih razloga, mogao da spreči drugog roditelja da se znatnije ili ravnopravno angažuje u vaspitanju i provodjenju vremena sa detetom po razvodu, kao što je sada slučaj.

A sada i pojednostavljeno: žene su u dve trećine razvoda njegovi inicijatori jer znaju da ih institucije štite, i da gotovo sigurno mogu da dobiju starateljstvo nad decom, izdržavanje, i imovinu. U narodu je poznato da majka ne dobija starateljstvo samo ako je za isto nezainteresovana, jer je našla novog partnera koji želi samo svoju decu, ili je mentalno nepodobna ili narkomanka. Nažalost, mnogi očevi to ne znaju pre razvoda, i bivaju veoma iznenadjeni kada im se u zemlji u kojoj se toliko govori o rodnoj ravnopravnosti desi da za par godina od razvoda nevoljno budu potpuno otudjeni od svoje dece. Mnogi prolaze i kroz beskrajne sudske procese, gde ih bivše partnerke optužuju, često i lažno, za razne stvari, uglavnom nasilje, što je danas veoma popularno. Ovakva situacija je bila i pre 1.6.17. kada je na snagu stupio novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, a od onda se i dodatno pogoršala za očeve. Naime, ovim zakonom se sankcioniše i „mogući učinilac nasilja u porodici“, onaj ko još nikakvo nasilje nije izvršio. Zakon će pospešiti da se porodice rasturaju time što ohrabruje one koje se „osećaju uplašeno“ da taj strah prijave policiji koja će za njihov račun muškarca odstraniti iz kuće, a zatim mu i zabraniti da kontaktira sa ženom i decom. Centri za socijalni rad i porodično sudstvo, obe institucije u kojima, suprotno Zakonu o ravnopravnosti polova, oko 90% zaposlenih čine žene, dodatno su naklonjene majkama zbog uticaja ženskih NVO koji im neprestalno drže seminare i obuke. U takvoj situaciji, očevi samo formalno imaju šansu za roditeljstvo posle razvoda. Da je ovo stvarno opšte poznato, niko se od muškaraca ne bi ni ženio (ili bio u vanbračnoj zajednici, koja samo prividno nije brak), a još manje imao dece. Demografski sunovrat će se samo ubrzati, ako se na ovom problemu ne počne odmah, sistematski i uporno raditi.

Kada zajednično starateljstvo postane norma, žene će izgubiti osnovnu motivaciju da se razvedu, jer više neće biti automatski dobitnici istog, pa će i sukoba i razvoda biti manje, a dijaloga i dogovora medju partnerima više. Mnogi razvodi su sprečivi, nepromišljena odluka, hir i inat, kojom obično svi gube, a partneri koji su se nekada voleli se razilaze, unesrećujući i sebe i decu. Centri za socijalni rad potpuno su zapostavili svoju preventivnu ulogu, i ulogu medijatora u sukobima, a postali su produžena ruka organizacija koje zbog feminističke ideologije vide brak i porodicu kao najveće neprijatelje, i koje zbog toga treba onemogućiti da utiču na rešavanje porodičnih problema. Oni koji žele da sakriju istinu o pravom uzroku krize nataliteta govore o ekonomskim uslovima, zaboravljajući da negativan prirodni priraštaj imaju i mnogo bogatije zemlje, i da davanje većih beneficija trudnicama neće rešiti problem. Zakoni koji se donose u korist samo žena, kojima se njihova prava proširuju na račun prava muškaraca samo će dalje razdvajati polove, uvoditi ih u sukobe, i smanjivati sreću pojedinaca i zajednice. Neće pomoći i što postoje mnoge NVO koje se bave pravima i potrebama žena, a skoro nijedna koja se bavi muškarcima, ženske studije koje postoje već 25 godina, i nepostojanje muških studija. Potrebne su mnoge tribine, mediji koji će ravnomerno pisali i o problemima žena i problemima muškaraca, i više balansiran uticaj civilnog sektora na zakonodavce, da bi se ovo popravilo. Ne zagovaramo povratak na patrijarhat, niti vraćanje unazad dostignuća liberalnog feminizma, ali radikalni feminizam koji je već ušao u institucije je potrebno držati pod kontrolom da ne postane totalitarni sistem anti-porodične i depopulacione politike koja je u suprotnosti sa nacionalnim interesima.
 

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs
prvi srpski veb sajt o pokretu za muška prava