Statistike u službi rodne (ne)ravnopravnosti

Kada feministkinje kažu ravnopravnost, one zapravo misle ravnomernost, ali samo na pozicijama moći. Kada maskulisti (zastupnici prava muškaraca) kažu ravnopravnost, oni žele da se izjednače sa ženama u važnim oblastima u kojima one imaju veća prava, kao što su roditeljsko pravo, pravo na institucionalnu zaštitu, pravo da ne moraju da privredjuju da bi bili voljeni, da ne moraju da otimaju (legalno ili nelegalno) da bi bili poštovani, pravo da žive nestresne živote isto toliko dugo kao i žene (sada žive 5 godina kraće). Da feministkinje zapravo ne žele istinsku ravnopravnost, vidimo jer ne teže da se izjednače po broju sa muškarcima u teškim, stresnim i rizičnim poslovima, onim koji se obavljaju napolju i po ekstremnim temperaturama i vremenskim uslovima, koji su slabo plaćeni.

Pogledajmo neke najvažnije statistike koje ističu jedni i drugi. Leve predstavljaju feminističke žalopojke, sa sajta Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost (www.rodnaravnopravnost.gov.rs), a desne su pravljene prema publikaciji "Žene i muškarci u Republici Srbiji", Republičkog zavoda za statistiku, 2014., i predstavljaju maskulističku perspektivu:
 
 

Feministkinje tvrde da muškarci i žene treba da budu podjednako zaposleni, pa kako to nije, to je po njima pokazatelj diskriminacije nad ženama. Naravno, lako je naći i drugo objašnjenje za razliku od 13.34%, recimo u činjenici da su žene češće nego muškarci u prilici da budu dobrovoljno nezaposlene, odnosno izdržavane, bilo da su majke, ili ljubavnice, dok muškarcima to mnogo redje polazi za rukom. Sa druge strane, maskulisti se ne slažu da muškarci treba da čine 95% svih osudjenih za nasilje u porodici, pošto je nasilje obostrano, samo ono koje žene čine prema muškarcima često ostaje neprijavljeno, psihičko i emotivno nasilje statistike ne broje. Da su maskulisti u pravu govore i brojevi žena i muškaraca ubijeni u porodičnom nasilju, službene statistike su 30tak žena i 20tak muškaraca godišnje, ali kod muškaraca u brojke nisu uvršteni oni koji su izgubili glavu po nalogu žena, niti oni koji su otrovani a da to nije otkriveno, pa su brojke zapravo izjednačene. Takodje, feministkinje ne želi ni da se pomene da je muško nasilje nad ženama često posledica dugogodišnjeg nasilja tih žena prema muškarcima nasilnicima, samo se modrice lakše dokazati nego psihičko maltretiranje, a po feminizmu sve ženske žrtve su nevine, a muškarci su monstrumi.
 
 

Feministkinje kada govore o zaposlenju, najčešće misle o rukovodećim položajima, pa žele tu da se izjednače sa muškarcima, jedne godine tražeći da ih bude trećina u parlamentu, a samo par godina kasnije da se to podigne na 40%. Naravno, ni tu nije kraj njihovim zahtevima, rastuće kvote naslediće paritet (50% ili možda 51.8 kolika je zastupljenost žena u populaciji), sa ciljem "orodnjavanja" (gendering) celokupne političke sfere, odnosno korenite i potpune "feminizacije političkog prostora i institucija" (Kolin i Čičkarić, 2010 : 112). Zvuči kao neki orvelovski scenario totalitarnog društva gde će ženska polovina poslanika i vlade voditi ’žensku’ politiku, odnosno politiku zastupanja specifičnih interesa žena (Mršević, 2007: 41). Navedene autorke su istaknute srpske feministkinje, pa vidimo da one ni ne kriju svoje aspiracije za dominacijom nad muškarcima. Maskulisti sa svoje strane imaju mnogo skromnije ciljeve, a to je da u budućnosti muškarci ne čine 90% svih osudjenih punoletnih lica (medju adolescentima ta brojka je čak 95%) kao što sadašnje statistike pokazuju.To će se svakako desiti ako u budućnosti ne budu morali da kao sada otimaju da bi došli do novca i položaja koji će im obezbediti (ženke za) produženje vrste, da budem evolutivno brutalan. Interesantna statistika na svetskom nivou, koja nije prikazana na gornjim grafikonima, je da su istorijski gledano čak 80% žena produžile vrstu, dok je to uspelo samo 40% muškaraca, što pokazuje da samo odabrani muškarci uspevaju da svojim genima obezbede budućnost, dok je to za žene mnogo lakše jer kontrolišu sam proces reprodukcije svojim izborima i pristankom.
 
 

Vidimo da su feministkinje ženama sistemom kvota, a ne na neki drugi način (stručnošću, zalaganjem, ili podatnošću) obezbedile trećinu kako u republičkoj skupštini, tako i na lokalnom nivou, u skupštinama opština i gradova. Po ovim brojevima Srbija je došla na 5. mesto u Evropi, no kako smo videli srpskim zagovornicima rodne ravnopravnosti to nije dovoljno, one hoće da mi budemo na prvom mestu, iznad Švedske i Finske (42 - 43%)! Sa druge strane imamo crne statistike da 3 / 4 svih smrti u saobraćajnim nesrećama, samoubistvima i nasilnih smrti čine muškarci (75%). Naravno, maskulisti se zalažu da se u budućnosti uvede rodna ravnopravnost i u ovim oblastima, tako što će muškarci da manje voze, manje budu ljuti i pod uticajem alkohola i ostalih sredstava za smanjenje stresa koji ide uz njihovu zaštitničku polnu ulogu, što bi smanjilo i broj samoubistava i nasilnih smrti.
 
 

Evo sada i dva grafikona koji su naizgled slični, jer je gotovo identičan procenat žena i muškaraca i na levom i na desnom. Razlika je u tome što se žene žale da ih nema dovoljno na rukovodećim ekonomskim i zakonodavnim pozicijama (prethodni grafikoni su pokazivali stanje u političkoj vlasti), a muškarci što čine preko 70% svih povreda na radu. Iz ovoga je evidentno da muškarci iako predstavljaju više od dvotrećinske većine u vrhovima ekonomske sfere, takodje predstavljaju i više od dvotrećinske većine u najnižim nivoima iste, tj. rade na najrizičnijim, i obično slabo plaćenim poslovima, često na otvorenom. Žene se zadržavaju u srednje plaćenim kancelarijskim poslovima, koji garantuju socijalnu i zdravstvenu sigurnost, i lagodan rad oslobodjen stresa i rizika. Prema tome ravnopravnost je već postignuta, posebno što feministkinje ne traže da se žene izjednače po broju i na tim teškim i malo plaćenim poslovima, već samo na pozicijama "rukovodilaca, funkcionera i zakonodavaca". Samo nam treba još žena zakonodavaca, i ovako nam je feministički lobi progurao mnoge štetne i nakaradne zakone, sa sagledivim negativnim posledicama (raspad porodice, sukob polova i demografsko odumiranje nacije).
 
 

Ako je postignuto da žene budu skoro 35% narodnih poslanika, nezadovoljstvo je feminstkinja što ih je samo 25% članica Vlade Srbije. Naravno ne pominju da u pravosudju čine čak 70% sudija, a o procentu sudija koje sude u porodičnom pravu i da ne govorimo (posledica toga po muškarce će biti jasna u sledećem grafikonu).
 
 

Bližimo se i kraju statistika, primećeno je od strane feministkinja da iako čine trećinu odbornika u skupštinama opština i gradova, nisu dovoljno uspele da se nadju na pozicijama predsednika opština i kao gradonačelnice. Ta ambicija im je još neispunjena, no paralelno njoj je crna statistika da očevi posle razvoda ekstremno retko mogu da dobiju starateljstvo nad svojom decom, u redje od 10% slučajeva, obično samo ako je majka nezainteresovana jer se preudala (pa joj ta deca smetaju kod novog muža), ili je nepodobna jer je narkomanka, u zatvoru ili nekoj drugoj instituciji zatvorenog tipa.
 
 

Najveća neravnomernost odnosno neravnopravnost je u tome kako se tretiraju problemi žena a kako problemi muškaraca u Srbiji. Problemi žena se preuveličavaju ("nasilje, nasilje, neravnopravnost"), o njima se stalno govori i piše, postoje brojne institucije i vladina tela koja se njima bave, i preko 100 NVO koje niču kao pečurke posle kiše, zalivane ozbiljnim finansiranjem iz inostranstva. U oštrom kontrastu, o problemima muškaraca se veoma retko govori, ne postoji ni jedna NVO, institucije nezainteresovane ili čak diskrimišu muškarce pod uticajem feminističkih seminara koje su prošle, a i mediji su prilično zatvoreni za ove teme, kao da su tabu. Feministička dominacija medijima ne dozvoljava prostor za muške probleme, jer bi to smanjilo prostor i resurse koje država odvaja na ženske "probleme".

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs
prvi srpski veb sajt o pokretu za muška prava